EMOJI: primrose path or EQ booster?

I’ve found myself again resorting to usage of emoji outside of digital sphere (as if it’s just fine using it here by default). While I am clearly enthusiast when it comes to technology and digital context in general – it made me reflect on why we are doing such thing and in which ways such habits are changing our communications or if they simply reflect change that already took place in a more complex set of circumstances.

(Ne)rađanje, feminizam, statistike i polemike: šta je sve tu pogrešno

Zašto imanje dece nije samo "žensko pitanje"? Zašto ne mora uopšte da bude pitanje? Ko su partneri Srpkinja tridesetogodišnjakinja koje nedovoljno rađaju? Za koga je taj feminizam uopšte? I ko drma kavez tradicionalnih vrednosti porodice u Srbiji? Kao deo stava na skorašnju polemiku na liniji: autori Politike o rađanju i ženama - feministkinje ogrezle u hedonizam.

Napomena: ovaj tekstić nemojte shvatiti toliko ozbiljno jer ga je pisala feministkinja, aktivistkinja NVO sektora, borkinja, koja mnogo putuje, čita Peščanik i nema dodira sa realnošću običnih ljudi, uljuljkana u svoj privilegovan položaj iza svog Apple računara. (ok, Acer-a :D). Pročitajte pak linkovane tekstove drugih (i ovih i onih) ka određenju sopstvenog mišljenja.

Aktivno građanstvo: "Pljuni na svoju facu i postani čovek"

Kad uđeš u brzi voz u Nemačkoj, kontrolor/ka karte ti se obraća maltene pevajući, ljubazno, sa osmehom. Normalno, govori i engleski za nas koji ne znamo nemački. A da to nije samo robotsko ponašanje dokazuje i činjenica i da ti da da se voziš još par stanica, nekih 15min, koje ti karta ne predviđa: "This ticket looks perfectly good to me ;)".

Kad uđeš u autobus u Beogradu, neretko sam prisustvovala scenama da se kontrolor/ka ponaša kao da si mu/joj u najmanju ruku opsovao mater. Od krajnje neprimerenog rečnika, tonaliteta, do izostanka persiranja i jedne obične ljudskosti u ophođenju, nije mi jednom palo napamet da ustanem i branim ljudsko dostojanstvo sapu(a)tnika. Na ovom mestu uopšte nije bitno da li žrtva ima kartu, koje su životne muke kontrolora/ke i da li su obe strane ostvarile platu na vreme tog meseca. Bitno je opšteljudsko poštovanje i elementarna kultura komunikacije.

Ko je tu zbog koga

U LICE CENZURI!

Prenosim u celosti tekst kojim se pridružujem borbi za slobodu mišljenja i izražavanja u Srbiji, sa sve uvodom preuzetim sa bloga Dragane Đermanović koji takođe potpisujem od reči do reči.

Nije neophodno da imaš svoj blog da bi podržao/la #uLiceCenzuri. Možeš da postuješ tekst i kroz Fejsbuk, možeš da podeliš link, možeš da ispričaš sestri koja nije na Tviteru, dedi koji ne koristi internet, možeš svojim primerom i rečju dati doprinos ostvarivanju prava svih nas da (kritički) mislimo i to mišljenje izrazimo bez bojazni od odmazde, cenzure i ućutkivanja, jer na to imamo pravo i to je normalno! a nije normalno da "to tako mora kod nas". #ZbogLjudi, zbog sebe, zbog zemlje u kakvoj želiš da živiš.

Internet nema sluha za tišinu

Počela je predizborna tišina. Relativno.

Prema Zakonu o izboru narodnih poslanika, 48 sati pred izbore je zabranjena izborna propaganda. Ipak, 3 500 000 korisnika Fejsbuka i nekoliko stotina hiljada tviteraša/ica, može da se uveri da ovo ne važi na internetu.

Kako preživeti bez pažnje?

Teorija stroukova u doba Tvitera

“Hodaš ulicom. Ugledaš poznanika koji nailazi iz suprotnog smera. Kako prolazite jedno pored drugog, nasmešiš se i kažeš: ‘Lep dan!’. Tvoj poznanik ti uzvraća osmeh i odgovara: ‘Da, jeste’.

Ti i tvoj poznanik se upravo razmenili stroukove. Strouk se definiše kao osnovna jedinica pažnje/potvrde.

Svima nam je poznata ovakva vrsta razmene o kojoj obično i ne mislimo. No, prepostavimo da se ova scena odvijala malo drugačije. Kako se tvoj poznanik približava, nasmešiš se i kažeš: ’Lep dan!’. Tvoj poznanik ne odgovara ništa. On ili ona prolazi kao da i nisi tu. Kako bi se osećao/la?

Ukoliko si kao većina ljudi, bio bi iznenađen nedostatkom poznanikovog odgovora. Možda bi se zapitao: ‘Šta nije u redu?’.  Stroukovi su nam potrebni i osećamo se deprivirano ako ih ne dobijemo."

(Stewart, Joines, 1987)

#Utisak, #zene i tviter

Svi navodno znamo šta su predrasude i stereotipi (bar se nadam). Zapravo, znamo knjiške primere ili etničke, o kojima se obično najviše govori u ovom kontekstu. Neki drugi, sofisticiraniji i podmukliji deo su našeg svakodnevnog života i interpretacije realnosti, a da ih nismo ni svesni. Utiču na naše mišljenje, odluke i ponašanje i to često kontraproduktivno.

Psihoterapija i glasanje i kakve sad to ima veze

"Ako se nadamo nekoj značajnijoj terapijskoj promeni, moramo podstaći svoje pacijente da preuzmu odgovornost - to jest da shvate kako sami doprinose svojoj nesreći"

Irvin Jalom

A šta ti misliš o meni

Mišljenje drugih nam je bitno, ako ništa drugo ono stoga što smo socijalna bića. Posebno kada je u pitanju mišljenje i viđenje bliskih ljudi i-ili onih koje poštujemo i vrednujemo. Način na koji nas drugi vide često govori dosta o nama i slici koju šaljemo u svet. Nekada smo je svesni i autopercepcija se poklapa sa socijalnom percepcijom. Nekada nije tako. Evo jedne male vežbe (by James&Jongeward):

Za koga je volontiranje u kancelariji predsednika

Danas sam nabasala na ovogodišnji poziv za volontiranje u narodnoj kancelariji predsednika Srbije. Baš lepo. Zvuči korisno. Fino za CV. Prijavljivanje do 3. februara. Ali za koga?

O novogodišnjim čestitkama / About NY postcards

Iako je internet doneo mnogo toga dobrog i zaista umnogome olakšao čoveku štošta, unapredio i ubrzao komunikaciju i iako su pozitivne strane preovladale, ne mogu se a ne osvrnuti na jedan detalj ali nus-pojavu informatičke tehnologije u vreme novogodišnjeg praznovanja.

Kada sam ja bila mala (što i nije bilo tako davno), ljudi su još uvek u značajnom broju slali čestitke jedni drugima za novogodišnje praznike. Taj je običaj preživljavao i u vreme najveće nemaštine 90ih u mnogim domovima. Bila je radost ugledati poštara ili čestitke udenute u vrata, a posebno su bile drage one naslovljene na baš naše ime, iako upućene celoj porodici. Onda se poređaju na neko „pokazno“ mesto, ispod jelke recimo, ili kako je to kod nas bilo – na kaminu.

Kad je sreda petak je

Baka mi je juče ispričala jednu priču, koju su i njoj pričali. Recimo da je to neka narodna priča i da se verovatno može naći u više sličnih varijanti, no ipak pouka je jedinstvena.

Kurt Cobain: I'm not gonna crack

Na današnji dan Kurt Cobain bi napunio 44 godine. Da li bi se do tada njegov talenat izlizao ili bi i mi dočekali da ga vidimo u Areni, na Exitu ili tako negde, teško je reći. Ono što je sigurno, to je da i dan danas Nirvana predstavlja sinonim za grunge, a Kurt Cobain sinonim za Nirvanu.

O kulturi - utisak iz jednog daha

Olivera Kovačević imala je večeras zanimljivu temu i goste. Jovan Ćirilov, Dušan Kovačević i Miodrag Zupanc. Kultura.
Pričalo se o kulturi u Srbiji. No, kao i obično, sam vizuelni identitet teme propraćen logoima Bitefa, Bemusa i Festa, najavljivao je još jednu temu o, ovog puta kulturi, u Beogradu.

Ko čeka, taj dočeka

Ko čeka, taj dočeka. I tako ja konačno dočekah da odem na koncert Darka Rundeka. Čoveka uz čiju sam muziku rasla.. i valjda odrasla. Mislim, bilo je svega uz njegovu muziku, što jes jes.

Are Balkan women more promiscuous?

It’s official: more women are approaching men in the dating stakes and a recent book in Serbia reveals a more liberal attitude. So is the Balkan woman moving towards a western, less conservative European model? We hear from Balkan guys and girls

focus

Muškarci ne vole grabljivice

Intervju: Simonida Milojković, autorka bestselera “Grabljivica”

Jednom kada su žene počele da menjaju svoju poziciju u društvu i izborile svoju nezavisnost imogućnost da glasaju i rade, njihova uloga domaćice počinje da se preispituje i nastupa novi korak u evoluciji muško – ženskih odnosa. Međutim, ove promene su se dogodile u dovoljno kratkom vremenskom periodu a nije svako i svugde siguran da li je biti lovac uloga i dalje rezervisana samo za muškarca.

Nothing is impossible

Kralj soula na Nišvilu

Masivni kralj soula Solomon Burke sinoć je svojim fantastičnim nastupom na Nišvillu pokazao da s pravom nosi ovu titulu i opravdao tron na kojem sedi.

Don’t look a Turk straight in the eyes

Don’t look a Turk straight in the eyes

Generalizations  about nations are usually exaggerated and often inapplicable to an individual, but that does not prevent us from being under their influence.

Kad je reč o rečima...

Čitala sam jedan blog maločas. Autor je iziritiran stanjem srpskog jezika i manifestacijom istog na televizijama. Na teLEvizijama ili teleVIzijama pita se on, tj. kritikuje spikere koji se služe prvim primerom akcentovanja ove reči i još nekih drugih.

Koliko je mojoj malenkosti poznato gore pomenuti primer tretiran je ranije kao dublet, da bi danas ipak akcentovanje prvog sloga bilo označeno kao "ispravno". Suštinski, malo je onih koji mogu pouzdano garantovati kad je reč o ispravnom akcentovanju, pa makar im to bio i životni poziv. Činjenica je ipak da je autor pomenutog bloga u pravu. Svakodnevno čujemo na tv-u gomilu reči kod kojih nam nešto ne štima. Nema sumnje. Da ne pominjem ono što i vidmo, one suvišne i sugestibilne facijalne gestikulacije spikera. No, kad je reč o rečima...