Zavisni poremećaj ličnosti ili "ne mogu sam(a)"

Govoreći o zavsnostima obično nam prvo pada na um narkomanija ili alkoholizam i poslednjih godina i internet. Kaže se "ne može bez droge, bez pića ili bez interneta". Mnogi su čak skloni da sebi pripišu laički govoreći i druge "zavisnosti" od različitih predmeta, preko preparata za negu tela, pa sve do sapunica (o čemu me je nedavno čak pitala i jedna novinarka). U svemu tome postoji i poezija i muzika posvećena zavisnostima. Iako može zvučati lirički, romantično ili dirljivo upravo neretko opevana zavisnost od drugih ljudi nije tek naivna nus-pojava međuljudskih odnosa. 

Osoba koja pati od zavisnog poremećaja ličnosti, a često toga i nesvesna jer još uvek nije dovoljno istaknuto da takva percepcija treba da se menja, zavisi od drugih ljudi. Ne u materijalnom smilu, za to nam ne treba pormećaj. Ne u smislu "mnogo te volim, pa ne mogu bez tebe da živim". I ne u smislu "muškarci vole kad je žena slabija i kad se oslanja na partnera, kad je on zaštitnik". Sve je to nešto drugo. Zavisni poremećaj ličnosti opisuje se kao prožimajuća i preterana potreba da se o nama brine, što vodi ka submisivnosti i ka privijanju uz drugog i strahu od odvajanja. Hm, i dalje zvuči kao neko koga poznajete? Nije nemoguće, ali malo verovatno jer se ovaj poremećaj sreće tek kod 0,5% populacije i to mahom kod žena.

Ključne odlike uključuju još i sledeće:

• Osoba ima teškoće u donošenju svakodnevnih odluka. Potrebno joj je puno savetovanja i konsultacija i sa drugima i osiguravanja da bi donela i odluke oko najbanalnijih stvari. Ok svi imamo neku drugaricu kojoj treba 3 sata da odluči šta će obući.
• Potrebno joj je da drugi preuzmu odgovornost za većinu bitnih oblasti njenog života. To su oni što pitaju mamu koju curu da ožene?
• Ima poteškoće u izražavanju neslaganja sa drugima, jer se plaši odbacivanja, gubitka podrške ili odobravanja. Hm, pa da to su oni neasertivni. Ok.
• Teško nešto samostalno započinje usled nedostatka samopouzdanja u sopstvene sposobnosti ili procenu, radije nego zbog nedostatka motivacije ili energije. To su oni što nikad nemaju ideje i "kače" se drugima?
• Ide predaleko u nastojanjima da obezbedi negu i podršku od drugih, do toga da dobrovoljno radi stvari koje nisu prijatne. Znamo i takve!
• Ne oseća se prijatno kada je sama ili čak bespomoćno usled preuveličanih strahova da neće moći da se brine o sebi.  Hmmm neka baba? Ili oni što kažu da nikad ne bi mogli da žive sami i bez cimera i to ?
• Hitno traži drugi odnos kada se prethodni blizak odnos okonča. Oni što idu iz veze u vezu?
• Nerealistično je preokupirana strahovima od toga da ostane sama da vodi računa o sebi. Slično kao već pomenuto...
• Neopravdano se žale. Pa svi to nekad radimo?

Dosta toga iz karakteristika zavisnog poremećaja ličnosti može podsećati na osobe koje poznajemo ili koje ponekad pokazuju ponešto od pomenutog. Ali sve skupa se zapravo ne sreće svaki dan. Ponašanje ovih osoba varira i može biti čudno ili ekcentrično, dramatično i erektilno, do anksioznog i inhibiranog. Još treba podvući i da je ovo kontinuirano, hronično stanje. Kako sebe vide neadekvatnim i bespomoćnim, dok su drugi izvor moći i s toga i oslanjanja, ove osobe se može se reći nalaze u životnoj poziciji: JA-, TI+, tj. Ja nisam OK, Ti si OK, terminologijom transakcione analize.

Kada je reč o odnosima sa drugima, ovakva slika često može biti maskirana interpretacijom da je reč o bliskosti. Međutim, bliskost ne oduzima samostalnost i nezavisnost, a u ekstremnim oblicima više se i ne govori o bliskosti već o simbiozi.Usled postojeće submisivnosti i očigledne zavisnosti, ove osobe mogu biti i laka meta fizičke, emocionalne i seksualne zloupotrebe.

Uzrok kao i kod drugih psihopatija - nepoznat, iako je pormećaj dobro poznat, odnosno ranije je opisan kao astenički poremećaj ličnosti čije su glavne odlike bile pasivnost, slaba volja, prekomerna popustljivost i nedostatak samopouzdanja, kao i izbegavanje odgovornosti. Govoreći o uzrocima reč je o mešavini bio-psiho-socijalnih faktora, što nas opet uglavnom svodi na reč - nepoznat. Obično ispoljavanje počinje u ranom odraslom dobu, te se smatra da kod mlađih i dece ovakva simptomatologija može biti normalno razvojno primerena. I kao i kod drugih poremećaja ličnosti tretman je ..pa, diskutabilan. Obično se navodi da se psihopatije ne leče, a postoje i navodi da "splašnjavaju" pod starost. No, kad je ipak o tretmanu reč, psihoterapija u različitim oblicima može biti izbor, uz indikovanje medikamenata koji zapravo služe kod zavisnog poremećaja za saniranje propratnih tegoba, obzirom da postoji komorbiditet sa poremećajima raspoloženja, anskioznošću, depresivnošću, zloupotrebom alkohola i narkotika, ali i drugim poremećajima ličnosti.

No, šta je sa pogledom sa druge strane? Kada je reč o ljudima koji bivaju provajderi, kao što je i samoj osobi sa zavisnim poremećajem ličnosti često neprepoznatljivo da "tu nešto ne štima", tako može biti i osobi koja se o njoj brine. Upravo stoga i pitanja s početka mogu nas usmeriti da pomislimo da je ova pojava i u okruženju i kod nas samih uobičajena. Štaviše i sama kultura može negovati jedno stanovište u kome je čak i poželjno za žene kao "slabiji" pol da zavise višestruko od partnera. Možda u tome i može ležati deo objašnjenja što je ovaj poremećaj upravo i češći kod žena. Možemo pretpostaviti i da samim provajderima ova uloga pothranjuje ličnu vrednost, liderske aspiracije i uopšte "podiže važnost". Ipak, i to ima svoja ograničenja i postaje opterećujuće posle nekog vremena, a kad prag pomaganja pređe svoju granicu, reč je o Spašavanju, koje je uvek kontraproduktivno.

Kako je rad sa osobama sa zavisnim poremećajem ličnosti dosta kompleksniji, i kako Spasilaca verovatno ima više, zaključak bi se radije odnosio na ove potonje sa porukom koju dobro prenosi narodna mudrost da uloviti drugome ribu nije dovoljno funkcionalno rešenje nasuprot alternativi da ta osoba nauči da peca sama i tako sebe prehranjuje dugoročno.

(c) Primenjena Pihologija