Lečenje Šopenhauerom

Prikaz knjige

„Dvonošci imaju potrebu da se okupe oko vatre kako bi se ogrejali. Međutim, mogu se opeći ukoliko se previše zbiju“, pisao je Šopenahauer još u 19. veku. Međutim, kako filozofske ideje ipak nisu tek mrtvo slovo na papiru, ovakav način poimanja sveta oko sebe ne jenjava ni danas.

Fabula

Istaknuti psihoterapeut Irvin D. Jalom, autor ekranizovanog dela „Kad je Niče plakao“, u svojoj poslednjoj knjizi „Lečenje Šopenahauerom“ (2006), pokreće ovu ideju koja provejava kroz savremeno društvo, osvrćući se na večno pitanje smisla i kvaliteta života, međuljudskih odnosa i odnosa međuzavisnosti između njih i prozora kroz koji gledamo na svet oko nas. Ova pitanja pokreću se u situaciji grupne terapije, kako kroz članove grupe, tako i kroz samog terapeuta koji pred neminovnošću malignog melanoma preispituje svoj život i dotadašnji rad koji ga je umnogome osmišljavao. Centralni prikaz usmeren je na klijenta Filipa Slejta, koji je nakon godina neuspešne terapije „samopomogao“ sebi šopenhaurovskim pristupom životu.  Jalom preispituje selektivno tumačenje ovog filozofa određeno izabranim pogledom na život, koji se kroz takav izbor i potvrđuje. Paralelno on daje osvrt i na pojedinsti života i filozofije samog Šopenahuera, pokušavajući da zaviri u strukturu ličnosti koja stoji iza predstavljenih ideja.

Čovek je čoveku vuk

Ako se samo osvrnemo na brojne srpske narodne poslovice, poput „U se i u svoje kljuse“, „Dok jednom ne smrkne drugome ne svane”, “Opreznost je majka mudorsti”, možemo da potvrdimo oduvek savetovanu rezervisanost u odnosu na ljude oko nas. Mnogo ih je koje nam poručuju da ne verujemo, budemo na oprezu, da nam drugi često ne misle dobro i da se shodno tome rizik najbolje izbegava ako priznamo da je “čovek čoveku vuk”, poput Šopenhauera. Ni ogranci budističke misli po ovom pitanju ne razlikuju se mnogo, uzevši za primer poemu koja poručuje – “čovek je sam kao nosorog”.

Kroz lik Filipa Slejta, Jalom navodi misli Šopenhauera o ljudskoj prirodi: “Malo prijateljskog stava i topline, omogućava nam da manipulišemo ljudima, kao što vosak zagrevamo da bismo ga oblikovali”. Tako Slejt “izlečivši” se ovom filozofijom, postaje od ekstremno promiskuitetnog čoveka emotivno distanciran, akcentovano racionalan i otuđen od ljudi, ušuškan u sigurnosti svog samovanja i racionalizacija koje ga štite od upozoravajućih mana ljudske vrste. Opisujući isprva Slejta kao seksualnog zavisnika, Jalom sofisticirano ukazuje i na to da se “nemoj se vezivati” filozofija živi i životima koji su intenzivno ispunjeni ljudima, a ne samo u vidu “socijalnog pustinjaštva” u bukvalnom smislu.

Ko ne riskira ne dobija

Kroz grupnu terapiju i suočavanje sa mišljenjem, problemima i dilemama drugih članova grupe i samog teraputa, Slejt uspeva da pomeri svoj okviri napravi zaokret u životu.

Ideja o zaštiti od povređivanja i neprijatnih iskustava duboko je ukorenjena kod mnogih ljudi. Međutim, kao što jevažilo za Slejta, tako važi i za današnje čitaoce da su “veze, i to mnogo njih, neophodan sastojak punog života, a njihovo izbegavanje zbog toga što anticipiramo patnju siguran recept da budemo samo delimično živi”. Uostalom, ni naše poslovice ne negiraju da se “drvo na drvo naslanja, a čovek na čoveka”.

Osvrćiću se na tehniku opisanu u knjizi, trebalo bi se zapitati –“Šta bi pisalo na našem epitafu?”. U toj jednoj kratkoj rečenici, čovek može da se suoči sa načinom svog življenja i ispita da li je to i ono kako želi da živi.

Knjiga “Lečenje Šopenhauerom” ne uskraćuje istinitost stanovišta ovog filozofa i nekih njegovih drugih ideja, dopuštajući nam da bez prisilnog nametanja uključimo sopstveno kritičko mišljenje i zavirimo i u sebe same. Takođe upućuje poruku i o prihvatanju odgovornosti za sopstvena osećanja i ravnotežu u životu, kao i orijentaciji na život “ovde i sada”, bez kontaminacija iz prošlosti i straha od budućnosti i zato je vredno štivo za sve one kojima je potreban proaktivan pristup sopstvenom razvoju , za sve one “Slejtove” i svakako za profesionlce koji se bave grupnom terapijom.