"Psihijatrija industrija smrti" ?

apropo istoimenog filma 

Psihijatrija je oduvek izazivala kontroverzne reakcije i komentare, zaziranja, osude i bivala obavijena velom magle. Tome je svakako umnogome doprineo medicinski model, kritikovan od strane antipsihijatrijskog pokreta, koji podrazumeva na izvestan način pasivnost pacijenta, submisivnost i "držanje u mraku". Magla je počela da se diže ali da je još uvek ima svedoči samo činjenica da i dalje ogroman broj ljudi ne pravi razliku između psihijatrije, psihologije i psihoterapije, te da ne zna šta se iza ovih reči krije. Danas psihoterapijski modaliteti mahom pretpostavljaju odnos u kome je klijent dobio veću moć i samim tim i odgovornost, nasuprot nekadašnjem medicinskom modelu. Tako da, iako se ne može poreći da razumevanje nije i dalje na zadovoljavajućem nivou i da je visok nivo predrasuda i dalje prisutan, daleko od toga da su postavke date u filmu "Psihijatrija industrija smrti" istinite.

Ono što je izvesno jeste da je: celokupna medicina i njen razvoj nisu uvek mogli poneti etiketu humanosti i uspešnosti, pa se tako i u domenu psihijatrije može govoriti o za današnja shvatanja neadekvatnim pristupima; potom da u svakoj profesiji ima zloupotreba pa i u ovoj, te to nije ništa novo nažalost; kao i da ako je predmet nauke duša - opipljivost problematike mora biti često neegzaktna. Film kojim se predstavlja nevladina organizacija CCHR (Građanska komisija za ljudska prava) upravo se bazira na osnovnim pogrešnim primesama iz kojih laici mogu izvući pogrešne zaključke (koji se uostalom nametljivo i nude u filmu) i još gore navesti na bojkot i negiranje mentalnih poremećaja. Ovo je zapravo i vrlo primamljivo jer je daleko lakše neutralisati se iz stigme psihijatrijski etiketiranog a i društveno poželjnije. Nažalost negacijom dijagnoze neće se neutralisati i dijagnoza, te posledice prihvatanja ovakvog tumačenja mogu biti dalekosežne.

- Psihijatrijski poremećaji nisu prave medicinske bolesti?

Teza koja se nudi u ovom filmu i koju CCHR zagovara je u prvom redu da mentalni poremećaji kao takvi i ne postoje. Potkrepljuje se kvazi činjenicama o tome da se za njihovo dijagnostikovanje ne koriste labolatorijski testovi, rendgen, ili testovi hemijskog disbalansa koji bi potvrdili postojanje poremećaja. Međutim, dijagnoze se ne daju napamet, kako ovaj film sugeriše. Postoje kriterijumi koji su jasno opisani i kojima bi profesionalci trebalo da se vode. Ti kriterijumi sažeti su u priručniku DSM (Dijagnostički i statistički priručnik mentalnih poremećaja) čija je peta revizija u toku, što je priručnik Američkog psihijatrijskog udruženja. Takođe postoji i ICD (Međunarodna klasifikacija bolesti) koja je revidirana deset puta i koju održava Svetska zdravstvena organizacija.

- Ali, DSM nije validan jer ga pišu psihijatri i izglasavaju postojanje bolesti itd?

Ova pretpostavka sugeriše teoriju zavere po kojoj psihijatri izmišljaju bolesti kako bi ih lečili lekovima pošto ih za to plaćaju farmaceutske industrije... Kvantitativno i kvalitativno se na velikom broju slučajeva potvrđuju simptomi i uopšte kriterijum da bi nešto bilo kategorisano kao poremećaj. U suprotnom kako je moguće da se simptomi koje pacijent/klijent prijavljuje poklapaju?? I tako se poklope u hiljadu slučajeva. Evo jednog primera kako izgleda DSM-IV za depresiju:

Da bi se postavila dijagnoza depresija, potrebno je da postoji iz:

A grupe – perzistentno sniženo raspoloženje u trajanju od najmanje 2 nedelje +

najmanje 5 simptoma iz B grupe:

1. Loš apetit i gubljenje na težini ili pojačan apetit i dobijanje na težini. Značajna je promena od 2kg pa naviše u toku nedelju dana (ukoliko se pacijent ne nalazi na dijeti iz drugih razloga).
2. Nesanica ili hipersomnija

Kod tipične depresije: gubljenje težine i nesanica

Kod atipične: dobijanje na težini i hipersomnija

1. Gubitak energije, zamorljivost, malaksalost
2. Psihomotorna retardacija ili agitacija koja je objektivno verifikovana od drugih
3. Slabljenje ili gubitak interesa u svakodnevnim do tada prijatnim aktivnostima – socijalna komunikacija, sex..
4. Samoprebacivanje, ekscesivna i neadekvatna krivica

Depresivne osobe često sebe krive za banalne stvari a imaju indiferentan moralan stav prema nečemu što bi kod drugog bio osećaj krivice.

1. Žalbe na slabost koncentracije, usporeno mišljenje, teškoće u donošenju odluka – ambivalencija i ambitendencija
2. Učestala razmišljanja o smrti i suicidu i razni oblici suicidalnog ponašanja.

Dakle, ne bi se reklo da izgleda da tek tako može svako tužan da se ugura u dijagnozu depresije samo da bi psihijatar zaradio na lekovima. Pored toga postoji i detaljno razlikovanje depresivne epizode, depresivnosti, depresije, depresivnog sindroma i pojedinačnih vrsti depresije, pa teško da naučna osnova ne postoji. I to je samo jedan primer, a kod mnogi drugi postoji i duža lista simptoma neophodnih za dijagnozu. 

Ono što je takođe zanimljivo, i što se i po novinama da pročitati, jeste zastrašivanje od dobijanja tzv. F dijagnoze (u ICD klasifikaciji) jer tu spadaju poremećaji u vezi psihičkog funkcionisanja. Međutim, činjenica je da F ne znači automatsko otpisivanje osobe, ali to je već priča o stigmatizaciji.

- Psihijatrija priznaje da izlečenje ne postoji?

Zanimljiva je činjenica da su u filmu citirani razni psihijatri i psiholozi, koje film istovremeno pokušava da diskredituje. Na osnovu njihovih izjava, često izvučenih iz konteksta, zaključuje se da za mentalne poremećaje nema leka, tj psihijatrija ne leči zapravo. Kontraargument je jednostavno - a šta je sa svedočenjem ogromnog broja ljudi koji tvrde suprotno, koji više nemaju panične napade, ili noćno mokrenje ili strah od zatvorenog prostora ili više nisu depresivni? Naravno, ne treba negirati da mentalno retardirana osoba neće postati pametnija vremenom ili da se demencija ne može zaustaviti itd.

- Psihijatri ne mogu da predvide nus pojave lekova jer ni sami ne znaju kako oni rade?

Prvo, na svakoj kutiji postoji spisak nus pojava, kao i za svaki lek, tako da se dobro zna koje su moguće nus pojave i to žene jako dobro znaju kad dobiju kandidu posle korišćenja antibiotika, pa to ne znači da ga neće nikad više koristiti? Ono što je tačno i na šta se upozorava je da je doziranje i redovno uzimanje terapije kod poremećaja gde je neki lek potreban jako važno i još je tačno da će kod nekog delovati a kod drugog ne, pa će se probati sa drugim itd, što je svuda isto u medicini. Uostalom psihijatri su prvo studirali medicinu a tamo su učili i farmakologiju. Sem, toga narodski rečeno "lekovi za smirenje" se daju i kod kardiovaskularnih i drugih bolesti koje nisu striktno mentalna problematika, što nas opet vraća na to da kvazi argument da psihijatri nisu iz redova "pravih" lekara, a eto i "pravi" lekari koriste lekove ovih "nepravih". Ono što je činjenica je da se istoimeni lekovi često zloupotrebljavaju i da izazivaju zavisnost, te se često kod institucionalnog lečenja daju samo određeni period i u određenim dozama ili se lek menja itd. 

- Nema dokaza o genetici kada je reč o mentalnim poremećajima?

Da, ima. Kao što ima i za kancer, tako ima i za shizofreniju recimo. Shizofrenija se smatra najtežim poremećajem u psihjatriji i postoji jaka genetska predispozicija, što se potvrđuje time da je češća u porodicama u kojima već postoji. Postoje i tačno procentualno izražene verovatnoće pojavljivanja i u to u odnosu na to da li je dijagnostikovana kod jednog ili oba roditelja ili je dalje koleno u pitanju itd. Prognoza shizofrenije sada je takva da se 1/3 potpuno izleči, 1/3 se ne izleči ali funkcioniše, a 1/3 je socijalno neuklopljena i ne može da se izleči – trećinsko pravilo. I to se međutim menja sa uvođenjem novih lekova, koji su kod ovog poremećaja od krucijalne važnosti. Međutim, genetska predispozicija ne postoji kod svih poremećaja i to niko ni ne tvrdi, već se kod mnogih upravo prvo isključuje i ikakav organski uzrok a ne samo genetika. I važno je podvući reč predispozicija, što znači da se shizofrenija ne prenosi automatski, već je verovatnije njeno javljanje u dodiru sa psihosocijalnim i drugim okidačima i stresom, u odnosu na osobu koja nema predispoziciju.

O protiv argumentaciji ovog filma i uopšte misije ove nevladine organizacije može se još štošta reći, no neki opšti zaključak mogao bi biti - da, zloupotreba ima svuda, kao i nestručnosti i nezainteresovanosti, kršenja etičkog kodeksa, ali to ne može diskreditovati psihijatriju i psihologiju kao nauke, niti opovrgnuti postojanje mentalnih poremećaja niti lekove koji se u ovoj praksi koriste kao štetne per se. Štaviše, ovakva filozofija pre može voditi u još veći strah, nepoverenje i zaziranje od ovih profesija, što je po difoltu na uštrb osobe koja oseća tegobe. Stoga jedan proaktivan pristup prema sebi i svom mentalnom zdravlju jeste najbolje rešenje. Jer kao što nam se ne mora dopasti dijagnoza ginekologa ili kardiologa, pa je možemo proveriti na više mesta, isto važi i kada je reč o lečenju duše. Međutim, danas je interesovanje i sve veća afirmacija psihoterapije (koja je često u kombinaciji i sa lekovima) dokaz da se ljudi okrenuvši se ovom vidu pomoći zaista osećaju bolje i funkcionalnije i to je dovoljan reper za odbacivanje ovakvih sugestija kao u filmu "Psihijatrija industrija smrti".

(c) Primenjena Psihologija

(c) Photo: sodahead.com

Film se može pogledati na: http://youtu.be/ZAz2RcXEUoI