Istraživanja pokazuju da zimske hladnoće, praznični računi, teško ostvarive novogodišnje odluke, kao i ponovno suočavanje sa poslom nakon perioda prazničenja, obeležavaju mesec januar kao plodno tle za “otkačinjanje” depresija. Međutim, neraspoloženje i tugovanje ne znače nužno depresiju. A i depresija ima leka, za onog ko ga traži.
U svakodnevnom životu široko rasprostranjena upotreba termina „depresija“ za označavanje „nekog ko je tužan i bezvoljan“ dovela je do toga da skoro svaki čovek može sebi u nekom trenutku prikačiti ovaj epitet. S jedne strane ovaj trend može smanjiti stigmatizaciju prema ovom poremećaju emocija. S druge pak, olako shvatanje o prevazilaženju snagom volje ili otpisivanje problema može imati ozbiljnije posledice.
Tuga je ok
Kad nikada ne bismo bili frustrirani, kada ne bismo doživljavali gubitke i poraze, kada ne bi plakali - ne bi ni umeli da prepoznamo zadovoljstvo i sreću ili ona ne bi postojala kao entitet. Potiskivanje i odbacivanje neprijatnih osećanja ih ne briše, ona se onda telesno manifestuju i ljudi dugo „leče“ somatske simptome, jer je i društveno prihvatljivo da „mi lupa srce“, ali ne i da „nešto sa mojom psihom nije u redu“. Tuga je ok. Ona nije nužno destruktivna i nije rezervisana samo za „slabiće“. Ona može da navede na preispitivanje i preusmeravanje emocionalne energije. Tuga ima adaptivnu funkciju i korisna je. Razbuktala depresija nije.
Kako prepoznati depresiju
Tuga se kvantitativno i kvalitativno razlikuje od depresije. Često se kaže da je depresija patološka žalost. Znači da je tugovanje nesrazmerno povodu ili i nije izazvano spoljnim povodom. Taj povod ne mora objektivno biti prepoznat kao opravdan za ispoljavanje tuge, već je bitniji lični doživljaj i percepcija tog povoda. Postoje kriterijumi na osnovu kojih osoba može posumnjati da je „upala“ u depresiju odnosno na osnovu kojih stručno lice (psihijatar, psiholog) može uspostaviti dijagnozu kliničke depresije. Oni obuhvataju perzistentno sniženo raspoloženje u trajanju od najmanje dve nedelje, probleme sa snom, loš ili pojačan apetit, malaksalost, slabost koncentracije, suicidalne misli, samoprebacivanje, negativnu valorizaciju sebe i drugih, pesimizam. Karakterističan je gubitak interesa i zadovoljstva (za socijalnu komunikaciju, seks, hranu..) i depresivna osoba se čak ni privremeno ne oseća bolje ako joj se dese neke lepe stvari. Takva osoba često sebe krivi za banalne stvari a ima moralno indiferentan stav prema nečemu što bi zdravoj osobi nametnulo osećaj krivice. Depresija se obično povezuje sa nekim gubitkom, stresom ili traumatičnim iskustvom, ali uzroci mogu biti i genetske, biološke prirode i usled moždanih oštećenja. Ona je i česta nus pojava i prateći činilac telesnih bolesti (kao kod infarkta, transplantacije koštane srži, raka..). Ono što je bitno uočiti u odnosu sa tugom je - kada tugovanje postaje disfunkcionalno, da nam je kvalitet života u dužem vremenu u drastičnom padu i prepoznajemo li kod sebe simptome ove bolesti. Jer depresija je bolest i leči se uspešno.
Šta možemo sami a šta ne
Nasuprot onima koji tugu ne priznaju za legitimno osećanje, postoje i ljudi koji joj se prepuštaju izlazeći iz njenih granica. Pozitivna osećanja mogu da budu isceliteljska, ali često je slučaj da „ništa mi nije“, „mogu ja to“, „glavu gore“ i „proći će samo od sebe“ neće uroditi plodom. U zavisnosti od vrste depresije, kao i same osobe mogu postojati različiti načini prevladavanja. Osamljivanje je obično primamljiv izlaz, ali neproduktivan. S druge strane i druženje, koje je obično dobra taktika, neki ljudi koriste samo da bi mislili o onome što ih rastužuje, poput obilaska prodavnica koji nas samo podseća na to šta sve sebi ne možemo priuštiti. I neke zabave mogu biti uzrok recidiva depresije. Najgore što čovek može da uradi, gore od toga da ne uradi ništa je traženje pribežišta u alkoholu i drogama. Posebno podvlačim alkohol, jer je socijalno prihvatljiv i zloupotreba se često ne prepoznaje i/ili ne osuđuje, a alkohol kao depresor centralnog nervnog sistema neće rešiti ni najobičniji problem a kamoli depresiju. Ono što čovek može sam uraditi za sebe i što nedvosmileno pomaže ogleda se u redovnom bavljenju nekom fizičkom aktivnošću, zdravoj ishrani, izlaganju suncu i dobrom snu. Telo i misli su u povratnoj sprezi. Naravno, kad je reč o težim oblicima depresije lečenje podrazumeva i antidepresive. Antidepresive ne treba uzimati na svoju ruku, iz bakinog nesesera i slično. Kada su prepisani od strane psihijatra pak treba ih koristiti duži vremenski period da bi se osetio njihov efekat i to redovnom upotrebom. U svakom slučaju, izlaz iz depresije podrazumeva i promenu načina razmišljanja, saniranje uzroka a ne samo posledice. Student koji pada ispit za ispitom razmišlja „ja sam zaista glup i nesposoban“, umesto da daje sebi neko adaptivnije objašnjenje (i najčešće tačnije) kao na pr. „nisam dovoljno učio“. Tako da je psihoterapija nezamenljiva u tretmanu depresije.
Negujte svoje mentalno zdravlje
Depresija može život učiniti besmislenim i nepodnošljivim. Osoba u depresiji nije gubitnik, ali ima odgovornost prema sebi i načina da sebi pomogne. Obratiti se za pomoć nije sramota, već zrelost. Ne obratiti se za pomoć je pobeda predrasuda i nebrige o sebi, pristajanje na patnju i otpisivanje kvalitetnijeg života. Čovek može sam da tuguje, ali najčešće ne može sam da se bori sa depresijom. Kao što negujemo kosu, zube, srce, telesno zdravlje, tako treba negovati i mentalno.
Facts and figures
- Depresija pogađa 121 milion ljudi širom sveta
- Najveći broj depresivnih je među mladima
- Procenjuje se da će do 2020. depresija postati drugi po redu uzrok smrtnosti u opštoj populaciji
- Depresija vodi u suicid oko 850 000 ljudi godišnje
- 50% obolelih se oporavljaju za manje od 3 meseca
- Za oko 2 godine posle izlečenja, 2/3 ponovo dožive depresivnu epizodu
- Mentalni poremećaji su na drugom mestu problema javnog zdravstva u Srbiji
No comments:
Post a Comment