Ko čeka, taj dočeka

Ko čeka, taj dočeka. I tako ja konačno dočekah da odem na koncert Darka Rundeka. Čoveka uz čiju sam muziku rasla.. i valjda odrasla. Mislim, bilo je svega uz njegovu muziku, što jes jes.




Padala je kiša, ona šugava; kad je smešno što nosiš kišobran, ali kisneš u suprotnom. Duhovi prošlosti progajanju po takvom vremenu, neizostavno.

"Sanjala si da si sretna", kao da je meni baš rekao. Dok mi je neki idiot davao ritam po stolici, a ja još jednom konstatovala kako je idiotski slušati muziku koja toliko diže adrenalin i pokreće sve ćelije u čoveku - sedećki. Cargo trio je odsvirao ceo novi album, što je u redu, ali se kladim da smo se svi tu nekako nadali i pitali oće li brate i one pesme. One. Uz koje je bilo svega, što jes jes. I bila je, bila je Ena, ništa bez toga. I kad su svi ustali posle 3 tona, moje sedište nije htelo da se podigne. I kao i obično nešto me je bolelo. I kao što i biva, neko sa glavom mora da stane ispred mene, pa sam morala da žongliram levo-desno. I nije odsvirao "Bi mogo da mogu". I nije odsvirao "Highlander". I nije odsvirao na način kao što inače svira "Uzalud pitaš". I pomislih u sebi kako sam se prenadala. Pomislih da je to trebalo da bude drugačije, bolje, kao što sam JA zamislila. Eh, đavoli...

A onda, posle bogme podužeg čekanja na bis...

"Protiv volje umiješan
U staru zavjeru strana
U staru zavjeru nada
Ja sam jednoga dana
Slučajno našao put
Ispod svih tih zastava
Što vijore.."

I tako mi se steglo grlo. . Al, ne, ne, pa neću valjda da plačem u javnosti.

Da, to je bio Darko Rundek. Ko čeka, taj dočeka.