U utorak, 15. novembra u Beogradu, nastavlja se konkurs RTS-a "Tražimo sto mladih stručnjaka za 21. vek". Čak 10 000 od 17 000 prijavljenih kandidata tada bi trebalo da polaže test opšte kulture i informisanosti. Ali da li su uslovi testiranja isti za sve?
U okviru ove zaista pozitivne inicijative Nacionalnog servisa da zaposli 100 mladih stručnjaka u budućem periodu, pomenuto testiranje je tek druga faza selekcije kandidata koji su zadovoljili osnovne uslove konkursa. Impozantan broj zainteresovanih za rad u RTS-u svakako ima veze sa tim da je konkurs bio usmeren ka širokom spektru različitih profesija, ali i o kredibilitetu koji RTS (i dalje) ima. Najuspešnijim kandidatima će u finalu konkursa biti ponuđena plaćena tromesečna praksa a po njenom isteku i na "osnovu stručnosti, znanja i radnog elana" i stalni posao. ALI, da bi neko postao najuspešniji kandidat trebalo bi prvo da dođe u Sava centar. Zašto ovaj uslov nije jednak za sve:
Prvi i najvažniji segment, u ovoj zemlji pogotovo, tiče se finansija. Da bi neko ko ne živi u krugu dvojke ili šire rečeno Beogradskog pašaluka došao na ovo testiranje potrebno je da iz svog nezaposlenog ili studentskog džepa odvoji, za naše prilike, nezanemarljive pare. Konkretno iz Niša to bi značilo dvadsetak evra (što je svota sa kojom mnogi žive po nedelju dana, verovali ili ne). Naravno, bilo bi sumanuto očekivati da RTS refundira putne troškove tolikom broju ljudi.
Druga stvar tiče se vremena. Svako ko bi putovao u susret ovoj šansi morao bi da žrtvuje više vremena nego neko ko tu već živi. Pogotovo ako je kanditat ili kandidatkinja u terminu od 8h ujutru, to bi značilo da treba da krene možda i pre svitanja ka svom cilju. Ovo naravno uslovljava psihofizičke sposobnosti osobe koja treba da se podvrgne testiranju o čemu se govori u svim udžbenicima psihologije koji se tiču ove tematike. Ukoliko bi osoba želela da izbegne ovaj efekat, morala bi onda da dan ranije pristigne u prestonicu, što nas opet vraća na resurs - novac (za smeštaj) ili resurs - prijatelji (verujte da ima ljudi koji nemaju nikog dovoljno bliskog u Beogradu da kod njega spavaju). Uzmimo i činjenicu da neko na taj dan (baš je morao da bude radni) zapravo treba da radi ili polaže ispit i slično. Veća je verovatnoća da će poslodavac odobriti odsustvo na par sati nego na dan ili dva, odnosno da će student možda stići na obe lokacije.
Treći i psihološki faktor koji ne ide u prilog "došljacima" je element poznate sredine, jer je naučno dokazano da se bolji rezultati postižu u sredini koja nam je fizički poznata i gde zbog toga osećamo veću sigurnost. Dodavši tome i snalaženje pridošlog kandidata da dođe do lokacije i anksioznost koja uz to ide, reklo bi se da nekima i ovaj faktor može biti od značaja.
Naravno, moglo bi se reći da neko ko nije u stanju da prevaziđe ove poteškoće i nije za novinara (mada se ne traže samo novinari...) i da su slični uslovi i kada se polaže prijemni ispit za fakultete. Međutim, razlika je u tome što fakulteti i nemaju nacionalni karakter pa s tim ni neku vrstu odgovornosti, za razliku od nečega što je Nacionalni servis cele zemlje. Potom, moglo bi se reći da su svi gorepomenuti faktori zanemarljivi i da će se jako motivisan pojedinac ili pojedinka snaći bez problema. Da li bi to onda značilo da su ljudi van Beograda motivisaniji? I zašto bi morali da se "snalaze"? Jer tu je upravo ključ pitanja jednakih šansi za sve.
Uzevši u obzir da je RTS Nacionalni javni servis (..evropske Srbije) stiče se utisak da početni uslovi učestvovanja u ovom sjajnom konkursu i nisu baš jednaki za sve, što je česta praksa u Srbiji pa ni ne očekujemo drugačije. S tim u vezi nemoguće je ne povezati sve sa uvek aktuelnim problemom centralizovanosti zemlje. Da li je zaista toliko neizvodljivo, finansijski nedostižno i komplikovano bilo na neki način ispoštovati svekandidate iz Srbije omogućavanjem jednakih početnih uslova, organizovanjem simultanog testiranja u bar tri centra u različitim delovima zemlje? Posebno imajući u vidu da možemo očekivati da svako izađe u susret RTS-u u vidu logističke i druge podrške.
Verujem da će visoko motivisani kandidati iz ostatka Srbije doći na ovo testiranje, ali je svakako i činjenica da pomenute teškoće mogu za mnoge delovati demotivišuće, posebno uzevši u obzir da bi dalja prolaznost na konkursu značila dalje ponavljanje istih preduslova, pošto nema razloga da verujemo da bi se dalji tok selekcije odvijao drugde (mada je za taj deo to i logičnije obzirom da je i radno mesto u Beogradu ako ne računamo eventualno zapošljavanje dopisnika?).
Moguće je da ni u drugim zemljama nije mnogo drugačije, kao i da je ovo "kalimero" pristup jedne provincijalke, no u konkretnom slučaju, sa sve realnim sagledavanjem, čini se da je bilo moguće napraviti mali korak ka jednom boljem, demokratskijem društvu, gde socijalna pravda i jednakost nisu samo deklarativne i gde smo mogl izbeći pomirljivu rečenicu "pa to je život" ili "to je tako u državi Srbiji".
Kad ga ovako sročiš baš ima smisla... Srećom, bila sam već u Sava Centru :DDDD
ReplyDeleteAhhahaha nema frke za tebe ondak :)
ReplyDeletea ja sam se obradovao kada sam doibo mejl od rts-a, medjutim sada i nisam toliko radostan
ReplyDeleteNe daj se obeshrabriti :)
ReplyDeleteSlažem se da je testiranje moglo biti organizovano u nekoliko različitih mesta, bar ovaj prvi krug, bilo bi i praktičnije i jednostavnije i jeftinije, ali to je ujedno i sve sa čime mogu da se složim u ovom tekstu
ReplyDeletePrvo i osnovno, RTS jeste nacionalni servis, ali ne i socijalna ustanova – niko od ovih 17,000 kandidata nije ni na koji način primoran da se prijavi, konkurs je bio javno raspisan i svako ima svoj motiv zbog koga je to uradio i zbog čega želi ovaj posao. Drugo, za ostvarenje bilo kog cilja (u ovom slučaju: dobijanje posla na RTS-u) neophodno je određeno ulaganje (vremena, novca, znanja...). Ko nije spreman na tako nešto ne bi trebalo ni da pokušava.
Finansijska računica je krajnje uprošćena – postoje ljudi koji su rođeni u Beogradu i koji su u tom smislu u prednosti, ali nisu mogli da biraju gde će se roditi i valjda im to nećemo uzeti za zlo. Ipak, mnogo je onih koji su došli sa strane, da li zbog studiranja, usavršavanja ili posla, potpuno je svejedno i većina tih ljudi plaća neke stanarine, račune, svakodnevne troškove koji su mnogo veći nego u bilo kom manjem gradu... Prostim poređenjem najjeftinije kirije u Beogradu sa cenom povratne autobuske karte iz Subotice, Užica ili Niša može se zaključiti da „Beograđani“ ne prolaze ništa jeftinije.
Što se tiče vremena, izvini, ali ovo stvarno zvuči smešno – „Uzmimo i činjenicu da neko na taj dan (baš je morao da bude radni) zapravo treba da radi ili polaže ispit i slično.” Da li RTS treba da pita sve kandidate kad imaju slobodan dan ili kakav im je raspored ispita, pa onda da organizuje testiranje? Ako neko ima pametnija posla, molim lepo. Pritom, nijedan poslodavac neće odobriti ni pet minuta odsustva da bi njegov zaposleni otišao na razgovor za posao u drugoj firmi (što je sasvim logično), a student mora da odluči šta mu je značajnije, pa da tako i postupi...
Psihološki faktor je možda najinteresantniji – moj jedini zaključak je da bi testiranje moralo da se obavi od vrata do vrata, jer smo svi najsigurniji u svojoj radnoj ili dnevnoj sobi, a na taj način se istovremeno izbegava i finansijska i vremenska prepreka, pa će eto valjda svi biti zadovoljni rezultatima...
Dakle, u ovom konkretnom slučaju, niti je reč o manjku demokratije, niti o odsustvu socijalne pravde i jednakosti – reč je o tome da svi žele posao u RTS-u (da li zbog para, nezaposlenosti, slave ili nečeg petog potpuno je nebitno) i da mora postojati određena procedura da se od 17,000 stigne do broja od 100 kandidata...
Dragi Marko, samim tim sto se slažeš sa alernativom koju sam dala slažeš se i sa ključnom idejom i hvala ti na tome.
ReplyDeleteZa bilo koji posao, kako ja pretpostavljam, potrebno je neko ulaganje, ali takođe i pretpostavljam da je na neki način obaveza državnih institucija kojima je ciljna grupa cela Srbija da bar malo doprinesu jednakim početnim mogućnostima za sve građane te iste Srbije. Verovatno si i ti, kao i mnogi navikao da moramo da idemo težim putem i da je sasvim normalno da ako nešto "ozbiljno" želiš moraš doći u Beograd i pomučiti se. Ja samo verujem da ne mora tako da bude a u ovom slučaju je, kao što si i sam rekao bilo moguće drugačije. RTS je još i pozitivan primer da se otvorio za dalje od Beograda (što je za sam program diskutabilno...), za razliku od nekih drugih prilika koje su bile/su namenjene samo studentima Beogradskog Univerziteta a navodno su od nacionalnog značaja.
Finansijska računica zapravo nije uprošćena jer su troškovi o kojima ti govoriš konstantni za nekoga ko živi u Beogradu. I o tome ne bih dalje jer je opšte poznato (i pisalo se o tome dosta) da što se mnogih potrepština tiče u Beogradu ipak postoji tržište i konkurencija za razliku od manjih mesta gde svakako imaš manji izbor i samim tim i monopol. Jedina paradoksalna stvar su cene stanova, ali i one su uslovljene stalnom migracijom ka Beogradu i to je već neka druga tema.
Faktor vremena si relativizovao. Od osobe do osobe zavisi u kakvoj je situaciji i koliko je motivisana svakako. Ja ni u jednom trenutku nisam rekla da je nekome nemoguće da nađe vreme, ali je nepobitno da će meni trebati više vremena da žrtvujem i planiram nego tebi a možda smo motivisani podjednako ili u istoj situaciji posla, studija itd.
Psihološki faktor koji sam pomenula je verovao ti ili ne značajan za izvestan broj ljudi i to što ti ne možeš da se sa njim poistovetiš ne znači da ne postoji. A bio bi značajno smanjen da je testiranje bilo na više lokacija.
Pritom vidim da se nisi osvrnuo ni na putovanje noću, ni na nemogućnost da se spava kod nekoga, ni na psihofizičke posledice takvog naprezanja.
Činjenica je da obrni okreni mnogi van Bograda moraju malo više da ulože, ako su uopšte u situaciji. Ne svi.
Procedura o kojoj pričaš je nejednaka za sve kandidate, ali to je samo još jedan u nizu primera i to možda light one. Zamisli samo situaciju u kojoj bi sve to trebalo da bude recimo u Kragujevcu. Decentralizacija znači da cntar moći nije isključivo Beograd i mogućnost da ideja cimanja u neki drug grad ne bude non sens, kao što bi verujem Kragujevac mnogima zvučao. Naravno, da će pojedinac, kao i za bilo šta drugo u životu što jako želi, naći način i u vom slučaju. Poenta je da ne bi trebalo da ga nalazi ako je to moguće preduprediti, jer RTS pretplau (treba da) plaćaju svi građani i građanke Srbije, odnosno to nije privatna kompanija koja je samo locirana u Beogradu.
Sve u svemu, hvali ti na komentaru i mišljenju koje si podelio ovde, argumentovana diskusija je uvek dobra.
Mene su konkretno zvali u Fiat na razgovor za posao i ja sam morala iz svog dzepa platiti kartu. Ali sta je tu je. Vredi zrtvovati jer nikad se ne zna. Ja licno smatram da ljudi koji su iz unutrasnjosti se bolje snalaze u Beogradu. Zasto? Nije mi jasno ali tako je. Zivot je borba :-)
ReplyDelete