Psihoterapija i glasanje i kakve sad to ima veze

"Ako se nadamo nekoj značajnijoj terapijskoj promeni, moramo podstaći svoje pacijente da preuzmu odgovornost - to jest da shvate kako sami doprinose svojoj nesreći"

Irvin Jalom

O konceptu odgovornosti u psihoterapiji

Savremena psihoterapija danas podrazumeva koncept lične odgovornosti za sopstveni život, kao prvi korak u terapijskom procesu. No, to u suštini i nije nova ideja budući da priča o unutrašnjem i spoljašnjem lokusu kontrole postoji odavno. Kao što je poznato unutrašnji lokus kontrole govori o osećaju koji pojedinac ima da kontrola i stvari u njegovom životom dobrim delom zavise od njega, dok je kod spoljašenjeg lokusa kontrole akcenat na svetu oko nas i kako od spolja naš život biva usmeravan i kontrolisan, od strane drugih ljudi, okolnosti i sveta. Takođe, i Viktor Frankl je govorio o onoj mogućnosti izbora koju uvek imamo, o slobodi u tom smislu koja je neotuđiva ali koja u suštini implicira odgovornost. Kako je on to formulisao - "sve može biti oduzeto čoveku sem poslednje od ljudskih sloboda - da izabere svoje ponašanje u svakom datom setu okolnosti". Na sličan način o konceptu odgovornosti, lične kontrole i proaktivnosti govoril su i Elis, Kavi, psiholozi, mislioci, filozofi. Ideja nije nova ali neretko nam je strana. Tu se priča može širiti dalje na naše reakcije na događaje ili reči koje nas zadese, pa bi se moglo govoriti o adekvatnim i neadekvatnim načinima reagovanja, (ne)funkcionalnosti, emocijama td, no na koncu radi se o preuzimanju lične odgovornosti za sopstven život i njegov kvalitet. 

U psihoterapijskom setingu kontekst je ličan - naša osećanja, odnosi sa drugima, brak, frustracije, samopozdanje ili nedostatak istog, komunikacija - dakle u pitanju je naš mikrosvet. No šta je sa makrosvetom i životom pojedinca unutar zajednice, države, sveta? Često se čini da je ovde koncept lične odgovornosti manje logičan i manje primenljiv mada je bilo inicijativa da se promeni direkcija u mišljenju poput onog slogana - "Misli globalno, deluj lokalno". Jedan transparentan primer negiranja odgovornosti je odnošenje prema ženama žrtvama nasilja u porodici gde je opšti prmer viktimizacija i većinom neutralisanje lične odgovornosti i izbora za status u kome se nalaze. Još jedan dobar primer izbegavanja odgovornosti u ovom kontekstu i sopstvene deminutivizacije je poznat slučaj Keti Đenoveze, kada je devojka silovana i ubijena ispred svoje kuće naočigled više komšija od kojih je svako očekivao da neko drugi uradi nešto. Socijalni psiholozi kasnije su nazvali ovu pojavu "Bystander effect". Iako ovaj slučaj nije isključivo pitanje lične odgovornosti mislim da može da ilustruje tendenciju ljudi da u okviru tog makrosveta budu "bystanderi", pomstrači u okruženju u kome i sami bistvuju. 

GOTV (Get out the vote) i "baš me briga"

Ovih dana taj makrosvet mogao bi biti uzavrela politička kampanja uoči izbora u našoj zemlji. Nažalost, i u nadi da je to mahom karakteristično za društva u tranziciji, utisak je da oni ka kojima se poruka "Izađi i glasaj" (..za xyz) usmerava - preziru ove poruke, telefonske pozive, door to door kampanje, partijske bilborde i promo materijale (izuzev onih koji moraju da opravdaju svoje radno mesto i članstvo). Govori se o praznim glasačkim listićima, odabiranju manjeg od dva zla uz očito značajno malo nade, poverenja i zainteresovanosti. Ne ulazeći u političke preferencije i razloge ovakvog stanja, čini se da je koncept lične odgovornosti primenljiv i u ovakvim slučajevima koji izlaze iz okvira pojedinca. Da li je neglasanje (pa makar i za manje zlo) upravo stanovište spoljašnjeg lokusa kontrole? Da li je prazni glasački listić negiranje slobode izbora o kojoj govori Frankl? Može li se povući paralela između nekorišćenja glasačkog prava i "bystanderstva"? Mislim da može, iako su često efekti zauzimanja pozicije odgovornosti manje vidljivi no kada je primenimo na lični život. 

Ipak kao što je u ličnom životu često lagodnije prebaciti odgovornost na drugog (kao u slučajevima veza gde osoba čeka da je zbog neangažovanosti u vezi partner sam ostavi umesto da preuzme odgovornost i sama prekine vezu), čini se još lakšim i logičnijim da se to radi na makronivou. Donošenje odluka ume da bude svojevrstan teret i u terapijama nije strano da klijenti očekuju da terapeut donosi odluke u njihovo ime. No kao što je to kontraproduktvno tada, kontraproduktivno je i na makronivou našeg života. Naravno, u slučaju ovog potonjeg potkrepljenje i kvalitet života koji bi se promenio je mnogo neizvesniji nego u terapiji, ali kao što jedan divan citat kaže - "možda neću uspeti ako pokušam, ali zasigurno neću ako ne pokušam". Mislim da isto važi i za naše pravo uticanja na zajednicu i društvo u kome živimo - možda ćemo uspeti, možda ćemo doneti pravu odluku, možda naše uključivanje bude imalo smisla, no ako se uopšte ne uključujemo i samo posmatrački koristimo ulogu građanina-ke, čemu se možemo nadati bez preuzimanja odgovornosti za sopstvenu svakodnevnicu.

Na koncu..

Jalom piše da se na pacijentovu odgovornost ukazuje i u samom terapijskom procesu - na kašnjenje, prikrivanje informacija i osećanja, zaboravljanje da zabeleže svoje snove. Paralelno ako na isti način posmatramo svoje ponašanje u društvu u kome živimo, kojim smo nezadovoljni i od koga očekujemo više i bolje, možemo li prvo sami sebi ukazati na - neproduktivnost na radnom mestu, neplaćanje javnog prevoza, kupovanje seminarskih radova na putu ka diplomi ili štogod drugo, pre nego odustanemo od aktivne uloge glasača i građanina-ke koja nam pripada.

Ruku na srce, osvrnuvši se unazad kada prihvatimo sopstvenu odgovornost može nas preplaviti kajanje. Jalom preporučuje mladim terapeutima da projektuju klijenta u budućnost kako bi razmislio kakav bi život mogao da vodi SADA tako da za pet godina može da se osvrne a da posledica opet ne bude kajanje. I iako stopostotnih garancija nema, prihvatanje odgovornosti i mogućnosti donošenja odluka ipak je zdraviji i zreliji pristup nasuprot pasivnosti i apatiji, jer se ne zna gde će more nasukati čamac, koji bi ipak imao neku šansu da je uposlio vesla.

(c) Primenjena Psihologija