Kad uđeš u brzi voz u Nemačkoj, kontrolor/ka karte ti se obraća maltene pevajući, ljubazno, sa osmehom. Normalno, govori i engleski za nas koji ne znamo nemački. A da to nije samo robotsko ponašanje dokazuje i činjenica i da ti da da se voziš još par stanica, nekih 15min, koje ti karta ne predviđa: "This ticket looks perfectly good to me ;)".
Kad uđeš u autobus u Beogradu, neretko sam prisustvovala scenama da se kontrolor/ka ponaša kao da si mu/joj u najmanju ruku opsovao mater. Od krajnje neprimerenog rečnika, tonaliteta, do izostanka persiranja i jedne obične ljudskosti u ophođenju, nije mi jednom palo napamet da ustanem i branim ljudsko dostojanstvo sapu(a)tnika. Na ovom mestu uopšte nije bitno da li žrtva ima kartu, koje su životne muke kontrolora/ke i da li su obe strane ostvarile platu na vreme tog meseca. Bitno je opšteljudsko poštovanje i elementarna kultura komunikacije.
Ko je tu zbog koga
Ovo je samo metafora koja me asocira na sveopšte prisutni tretman koji građani/ke Srbije svakodnevno doživljavaju (ima izuzetaka naravno!). Ideja je da je "ovo Srbija" i da je savršeno za očekivati da si ti taj/ta koji smetaš, namećeš se, kvariš dan državnom uposleniku, bio to autobus, bolnica, poštanski šalter ili ne daj bože NSZ.
Postalo je normalno da se ljudi međusobno tretiraju kao stoka (mada i ovaj izraz mi je diskutabilan), da se vređaju, da nema poštovanja, tolerancije, strpljenja i da su ljudska prava samo tamo negde u projektima civilnog sektora koji je sve više suštinski tiši u ovoj zemlji.
Sasvim je normalno da ne očekuješ ikakav odgovor za posao od javne institucije, da lekaru platiš par hiljada evra za pomak na listi čekanja, da ti snosiš posledice nefunkcionalnog sistema i njegovih implementatora, da policija umesto da procesuira nasilnika obeshrabruje žrtvu da ga prijavi, da tvoji roditelji moraju da finansiraju još godinu dana mastera jer fakulteti zakonsku ekvivalentnost starog programa studiranja tretiraju kao nepostojeću, da ne dobijaš fiskalni račun, da pripravnički staž obavljaš kao volonter pa ljudi posle s pravom misle da je volontiranje izrabljivanje, da ti ugase festival jer opština želi svoj deo kolača. Ništa tu nije novo.
Ako ga ne možeš pobediti, pridruži mu se
Ljudi se onda okreću alternativama u vidu poslovanja u sivoj/crnoj zoni, švercovanju u gradskom prevozu, podmićivanju, učlanivanju u odgovarajuće partije, po principu "ako ga ne možeš pobediti, pridruži mu se". I tako se stvara začarani krug društva koje pljujemo svaki dan i kojim je malo ko zadovoljan. Neki uspeju i da emigriraju trbuhom za kruhom.
Veliki deo problema vidim u filozofiji da mali čovek, pojedinac ne može ništa da uradi i promeni (iako smo videli da glas pojedinca na izborima može da vredi i do nekoliko hiljada dinara...). Dok god tako mislimo, ne želeći da budemo žrtveno jagnje, crno nam se piše.
Jeste da ume da bude naporno i da deluje kao borba sa vetrenjačama, ali promenu u društvu ne donose samo političari i vlast već sami građani/ke svojim ponašanjem i standardima koje nameću.
"Pljuni na svoju facu i postani čovek"
To u prevodu znači:
- žali se na loš tretman državnih institucija zvaničnim putem (ne samo na fejsbuku i tviteru)
- bori se za svoja građanska prava
- koristi nezavisne institucije Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja, Zaštitnika građana i Poverenice za ravnopravnost
- zahtevaj obaranje neregularnih konkursa
- piši mejlove, okreći telefone, smaraj one koji za to primaju platu koju im ti kao građanin Srbije obezbeđuješ kroz poreze i dorpinose
- kritikuj, traži informacije, pitaj, kucaj na vrata, deli iskustvo sa drugima....
..samo ne sleži ramenima misleći "jbg, ovo je Srbija".
123Azra123 - Uradi nešto
"uradi nesto za svoju savjest ne misli da si sam kreni ostro uzmi stvar u ruke
zaboravi na strah"
Zvuči mnogo teže i mnogo neizvesnije nego da prosto digneš kredit i platiš to radno mesto jel da?
Tačno.
Ali kad bi svako od nas uradio po mrvicu, kad bi svako od nas imao malo vere da ljudsko dostojanstvo u ovoj zemlji neće odumreti ako ga braniš, kad bi svako povremeno bio aktivno kritičan umesto da se utapa u sosptvenoj apatiji, nezadovoljstvu (alkoholu, sedativima..).. verujem da bismo imali šansu da živimo u drugačijem društvu.
Aktivno građanstvo je upravo koncept koji podrazumeva da je osoba aktivno uključena u društvo makar na tom mikro nivou. Da je interesuje da pročita predlog Zakona o radu pa da zna šta je možda čeka, da se informiše o svojim pravima, da joj nije teško i utopijsko da pošalje žalbu, zahtev ili da samostalno proba da neke stvari popravi (kao Filip Vukša koji je samoinicijativno obeležavao autobuska stajališta u Beogradu ili kao mnoge organizacije civilnog društva koje rade korisne stvari za zajednicu).
Na kraju... da pamti, da poziva na odgovornost, da ne čeka nadljudski nivo trpljenja da bi otvorila usta i pružila korak, kao što imamo tendenciju da čekamo. Do dana kad ćemo i mi imati u prevozu kontrolora/ku koji će nam sa osmehom, ljubazno zahvaliti.
Kad uđeš u autobus u Beogradu, neretko sam prisustvovala scenama da se kontrolor/ka ponaša kao da si mu/joj u najmanju ruku opsovao mater. Od krajnje neprimerenog rečnika, tonaliteta, do izostanka persiranja i jedne obične ljudskosti u ophođenju, nije mi jednom palo napamet da ustanem i branim ljudsko dostojanstvo sapu(a)tnika. Na ovom mestu uopšte nije bitno da li žrtva ima kartu, koje su životne muke kontrolora/ke i da li su obe strane ostvarile platu na vreme tog meseca. Bitno je opšteljudsko poštovanje i elementarna kultura komunikacije.
Ko je tu zbog koga
Ovo je samo metafora koja me asocira na sveopšte prisutni tretman koji građani/ke Srbije svakodnevno doživljavaju (ima izuzetaka naravno!). Ideja je da je "ovo Srbija" i da je savršeno za očekivati da si ti taj/ta koji smetaš, namećeš se, kvariš dan državnom uposleniku, bio to autobus, bolnica, poštanski šalter ili ne daj bože NSZ.
Postalo je normalno da se ljudi međusobno tretiraju kao stoka (mada i ovaj izraz mi je diskutabilan), da se vređaju, da nema poštovanja, tolerancije, strpljenja i da su ljudska prava samo tamo negde u projektima civilnog sektora koji je sve više suštinski tiši u ovoj zemlji.
Sasvim je normalno da ne očekuješ ikakav odgovor za posao od javne institucije, da lekaru platiš par hiljada evra za pomak na listi čekanja, da ti snosiš posledice nefunkcionalnog sistema i njegovih implementatora, da policija umesto da procesuira nasilnika obeshrabruje žrtvu da ga prijavi, da tvoji roditelji moraju da finansiraju još godinu dana mastera jer fakulteti zakonsku ekvivalentnost starog programa studiranja tretiraju kao nepostojeću, da ne dobijaš fiskalni račun, da pripravnički staž obavljaš kao volonter pa ljudi posle s pravom misle da je volontiranje izrabljivanje, da ti ugase festival jer opština želi svoj deo kolača. Ništa tu nije novo.
Ako ga ne možeš pobediti, pridruži mu se
Ljudi se onda okreću alternativama u vidu poslovanja u sivoj/crnoj zoni, švercovanju u gradskom prevozu, podmićivanju, učlanivanju u odgovarajuće partije, po principu "ako ga ne možeš pobediti, pridruži mu se". I tako se stvara začarani krug društva koje pljujemo svaki dan i kojim je malo ko zadovoljan. Neki uspeju i da emigriraju trbuhom za kruhom.
Veliki deo problema vidim u filozofiji da mali čovek, pojedinac ne može ništa da uradi i promeni (iako smo videli da glas pojedinca na izborima može da vredi i do nekoliko hiljada dinara...). Dok god tako mislimo, ne želeći da budemo žrtveno jagnje, crno nam se piše.
Jeste da ume da bude naporno i da deluje kao borba sa vetrenjačama, ali promenu u društvu ne donose samo političari i vlast već sami građani/ke svojim ponašanjem i standardima koje nameću.
"Pljuni na svoju facu i postani čovek"
To u prevodu znači:
- žali se na loš tretman državnih institucija zvaničnim putem (ne samo na fejsbuku i tviteru)
- bori se za svoja građanska prava
- koristi nezavisne institucije Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja, Zaštitnika građana i Poverenice za ravnopravnost
- zahtevaj obaranje neregularnih konkursa
- piši mejlove, okreći telefone, smaraj one koji za to primaju platu koju im ti kao građanin Srbije obezbeđuješ kroz poreze i dorpinose
- kritikuj, traži informacije, pitaj, kucaj na vrata, deli iskustvo sa drugima....
..samo ne sleži ramenima misleći "jbg, ovo je Srbija".
123Azra123 - Uradi nešto
"uradi nesto za svoju savjest ne misli da si sam kreni ostro uzmi stvar u ruke
zaboravi na strah"
Zvuči mnogo teže i mnogo neizvesnije nego da prosto digneš kredit i platiš to radno mesto jel da?
Tačno.
Ali kad bi svako od nas uradio po mrvicu, kad bi svako od nas imao malo vere da ljudsko dostojanstvo u ovoj zemlji neće odumreti ako ga braniš, kad bi svako povremeno bio aktivno kritičan umesto da se utapa u sosptvenoj apatiji, nezadovoljstvu (alkoholu, sedativima..).. verujem da bismo imali šansu da živimo u drugačijem društvu.
Aktivno građanstvo je upravo koncept koji podrazumeva da je osoba aktivno uključena u društvo makar na tom mikro nivou. Da je interesuje da pročita predlog Zakona o radu pa da zna šta je možda čeka, da se informiše o svojim pravima, da joj nije teško i utopijsko da pošalje žalbu, zahtev ili da samostalno proba da neke stvari popravi (kao Filip Vukša koji je samoinicijativno obeležavao autobuska stajališta u Beogradu ili kao mnoge organizacije civilnog društva koje rade korisne stvari za zajednicu).
Na kraju... da pamti, da poziva na odgovornost, da ne čeka nadljudski nivo trpljenja da bi otvorila usta i pružila korak, kao što imamo tendenciju da čekamo. Do dana kad ćemo i mi imati u prevozu kontrolora/ku koji će nam sa osmehom, ljubazno zahvaliti.
No comments:
Post a Comment