Zašto imanje dece nije samo "žensko pitanje"? Zašto ne mora uopšte da bude pitanje? Ko su partneri Srpkinja tridesetogodišnjakinja koje nedovoljno rađaju? Za koga je taj feminizam uopšte? I ko drma kavez tradicionalnih vrednosti porodice u Srbiji? Kao deo stava na skorašnju polemiku na liniji: autori Politike o rađanju i ženama - feministkinje ogrezle u hedonizam.
Napomena: ovaj tekstić nemojte shvatiti toliko ozbiljno jer ga je pisala feministkinja, aktivistkinja NVO sektora, borkinja, koja mnogo putuje, čita Peščanik i nema dodira sa realnošću običnih ljudi, uljuljkana u svoj privilegovan položaj iza svog Apple računara. (ok, Acer-a :D). Pročitajte pak linkovane tekstove drugih (i ovih i onih) ka određenju sopstvenog mišljenja.
Ostvariti se u ulozi majke
"Raste broj tridesetogodišnjakinja koje se nisu ostvarile u ulozi majke" je vrednosna interpretacija statistike, pomenuta u tekstu u Politici koji je pokrenuo burnu polemiku (čini se pak u ograničenim krugovima).
Prvo, naravno tu je primarna primedba o postojanju izbora da jedna žena bude majka i da u tome identifikuje smisao svog postojanja. Ok, to je toliko očigledno da mi se čini da nema potrebe da objašnjavamo "pogrešnost" ovakvog pristupa i izbora reči. Međutim, kome je to očigledno?
Primećujem prateći ovu temu i van ovog konkretnog konteksta, da se i žene koje su obrazovane, relativno uspešne u svojim karijerama (aj nećemo o kriterijumima uspešnosti sada), osvešćene, aktivistkinje i uopšte čije mišljenje bih smatrala relevantnim - na izvestan način pogrešno b r a n e. Argument - "možemo mi sve", mislim da nije ni uverljiv ni produktivan.
Umesto toga da se govori o tome koliko je žena sposobna da savlađuje oba fronta i umesto negacije da ovo j e s t e izazov, umesto implicitnog prihvatanja uloge žene kao glavno-odgovorne za dom i porodicu - verujem da bi trebalo govoriti o ravnopravnijoj podeli obaveza unutar porodice između partnera kao o nečemu p r i r o d n o m. I mislim da je u ovakvom tipu edukacije i podizanju svesti zapravo ključ promene i uspostavljanja balansa među polovima na ovu temu - stvaranje okruženja u kome se od muškarca očekuje i jedno i drugo a ne u kome odajemo priznanje ženi za vanljudske napore i prestajemo da pitamo kako su oni mogući.
Drugo, a opet se tiče izbora da jedna žena bude i majka - jeste problem diskursa u kome ovaj izbor nije samo na ženi, čak iako ona zaista i želi da to bude. Autorka pomenutog teksta doduše sugeriše da društvene okolnosti (čitaj nemaština) ugrožavaju polaganje prava na ovaj izbor ali indirektno zapravo upirući prstom u žene koje imaju materijalnih mogućnosti da to budu (i za njih nema opravdanja?!).
Ono što je po meni daleko važnije u postavljanju pitanja o čuvenoj beloj kugi jeste pitanje - a sa kime žena pravi decu? Gde su pitanja o tome da li muškarci žele da budu očevi, ko su ti potencijalni očevi, koliko je teško-lako pronaći partnera sa kojim želiš da imaš potomstvo (polazim od pretpostavke da samohrane majke ugalvnom ne planiraju baš u startu da to budu)? Ali ne, stiče se utisak da je žena jedina koja koči nesmetan porast nataliteta srpske nacije. Jer je razmažena, obrazovana, juri karijeru i ogrezla je u hedonizam (sem ako nije siromašna, e onda ok...donekle). Kao što sarkastično (i pogrešno) primećuje sekundant Apostolovski: "I šta je, dakle, loše u tome što današnje devojke uče i ganjaju karijere? Baš ništa! Šta je loše u tome što su uživancijom zamenile kolevku? Takođe ništa." Na to imam da kažem: Šta je loše u tome što se kolevka spočitava devojkama i što se nameće obrazac u kome je žena odgovorna za decu i kuću a ona pobogu tu uzvišenu obavezu odbacuje zarad profesionalnog razvoja koji je rezervisan za muškarca? SVE.
Srpkinje rađaju manje od Romkinja, Albanki i Muslimanki
Govoreći o naciji i nacionalnostima - statistike u kojima prebrojavamo koliko je Srpkinja rodilo su u mojim očima krucijalno pogrešne. Sa kime te Srpkinje ili bilo koje druge žene prave decu? Šta ako ti je partner na pr. Rom? Hm? Ali ne, postavljanjem stvari na ovakav način implicitno se sugeriše da tzv. mešanih partnerstava/brakova i nema (ili da ne treba da ih bude?). Vrlo je čudno, u krajnjoj liniji upirati prstom u ženu kao proizvođača nataliteta još i obojeno nacionalnošću, kada će potencijalni potomak/potomkinja po svojoj prilici preuzeti nacionalnost oca, kao i njegovo prezime. Nisam proveravala, možda i postoje statistike koliko je muškaraca očeva i koje su nacionalnosti? Ali na koncu - zašto nas ovakav podatak uopšte interesuje...? Zar nije bolji pristup da se svi koji žive u Srbiji osećaju građanima/kama Srbije koji imaju jednaka prava na obrazovanje, autonomiju, dostojanstven život nego da se naglašava koje nacionalnosti imaju viši natalitet (u ovom konkretnom kontekstu. Za druge svrhe druga priča).
Feministkinje i borkinje neka smanje doživljaj
Hiljadu puta sam čula i od vrlo obrazovanih žena floskulu - jesam za ravnopravnost, ali nisam feministkinja. Ovaj problem pežorizacije termina je duboko pogrešan. I u ovoj konkretnoj polemici ponovo isplivava na površinu (suštinski i jeste površan ako ćemo pravo pa nije ni isplivavao iz duboka). Ispade da ako zagovaraš pravo žena na izbor postajanja majkom i ako prepoznaješ mizoginiju da mora da si agresivna feministkinja. (Što me opet asocira i na pogrešnu interpretaciju na nivou - ako žena otvori usta da se zalaže za nešto ona je agresivna, ako je muškarac u pitanju on je proaktivan i lider. Jer u distribuciji rodnih uloga žena ako hoće da bude stvarno žena ne treba da se ponaša na način koji je vekovima svojstven muškarcu.) Elem, back to basics:
Feminizam nije rezervisan samo za žene, samo za obrazovane žene, samo za uhlebljene žene, samo za one kojima su sredstva javnog govora dostupna. Feminizam je za sve.
Šta se želi reći na kontu uvođenja feminizma u polemiku - kritika dolazi od feministkinja, borkinja i aktivistkinja tako da no big deal, one su ionako diskreditovane kroz tu identifikaciju i dižu prašinu po difoltu (naravno neosnovano i iz svojih privilegovanih položaja). P o g r e š n o.
Intelektualac, pardon intelektualka
Tekst koji je deo polemike, takođe ima tendenciju i diskretnog ismevanja rodno-senzitivnog jezika ("žena koja sebe promoviše kao vrhunskog intelektualca, pardon intelektualku"). Prebolite! Srpski jezik je predvideo sufikse za imenice ženskog roda. A i da nije izmislićemo ih jer je jezik živa stvar i menja se i evoluira kroz vreme odražavajući ga ili sa druge strane doprinoseći izgradnji stavova, svesti i svesnosti. Kad mi neko kaže - jao ali to baš zvuči rogobatno i ružno - sve što imam da kažem je - ta argumentacija zvuči slabo i neuverljivo. Molim vas, zašto je teško reći/napisati autorka, predsednica, profesorka?? Pa to nisu ni nove reči ni "rogobatne" a opet je mnogim autorima/kama mrsko da ih koriste! Još kad padne slaganje subjekta i predikta u rodu pretpostavljam da to ne izgleda ružno i rogobatno? (vidi screen shot teksta, omg iste autorke, pardon autora, u Politici od pre 6 godina kao dobar primer paradoksa gde pišući o ovoj temi i dalje ženu imenuje profesorom "koji je ocenila").
Što se tiče reči koje su tek mnogima problematične (psihološkinja, sutkinja ili eto borkinja) - kako bi bilo da smo ove reči slušali od rođenja? Da li bi nam i onda zvučale ovako ili onako ili bi nam bile "prirodan" deo jezika? Sve je stvar volje i navike i r a z u m e v a nj a zašto je bitno da se jezik, društvo i ljudska prava prepliću (FYI, u vojsci Srbije kao jednoj od konzervativnijih struktura društva se recimo govori za ženu koja je vojnik - vojnikinja. Pa ako u takvoj strukturi ljudi nemaju problema s tim i navikavaju se i prihvataju, pretpostavljam da nije toliko teško, ne?). Koga baš interesuje može i neka psihološka istraživanja i teorije da pročita o uticaju jezika i njegovog simbolizma na čoveka, ima ih podosta. (O da, moram da pomenem i predivno srednje rešenje kad u predgovorima ponekih radova, knjiga, dokumenata i sl. naiđemo na odrednicu gde je muški rod neutralni i gde će se podrazumevati u daljem čitanju da se imenice u muškom rodu odnose i na ženski. Lep primer kako može i drugačije i koliko je neprihvatljiva kontra identifikacija je dat u knjizi "Radikalne perspektive u psihologiji" Nika Hidera iz 1978. (!) gde se u uvodu upravo napominje da će sve imenice u daljem tekstu biti u ženskom rodu a da se podrazumeva i muški.)
Govoreći o rečima i izražavanju, još jedan problematičan segment tekstova koji su predmet rasprave odnosi se na sintagme u kojima se koriste pridevi koji imaju za cilj vrednosno određenje inspirisano stavovima autora. "Ganjanje karijere" koje se uvezuje sa ženama, popisi su "upozoravali", "ostvarila" se u ulozi majke su konstrukcije koje da su izražene drugačije ne bi između redova ukazivale na višak značenja koje je ovde problematično i ima negativan prizvuk koji nameće zacementirane rodne uloge i očekivanja.
Može li išta proći bez pomena tih prokletih NVO
Ne. Kako se navodi u tektovima u Politici "zagalamile" su "aktivistkinje", "borkinje za ženska prava" (i to "muški" - a kako je to ženski???) iz svojih, sarkastično - "NVO rovova", "građanske Srbije". (Što je opet neki napredak u odnosu na obraćanje isključivo Biljani Srbljanović, "nečijoj ženi koja nije rađala"...)
Ako ove odrednice pogledamo i bez nekog stava u vezi konkretne teme, poruka koja se (opet) šalje je o nevladinim organizacijama (organizacijama civilnog društva, udruženjima građana) kao negativnim faktorima u društvu koji bi da uzdrmaju tradicionalne vrednosti Srbije a pride raskalašno i bahato žive u svojim privilegovanim svetovima. Takav pristup produbljuje ionako postojeće predrasude o nevladinom sektoru i ja bih stvarno volela da oni i one koji/e se ovako izražavaju provedu pa eto makar nedelju dana prateći rad nekoliko NVO i učestvujući u njemu, kako bi napustili ovu toliko pogrešnu retorku. Jer uz reč aktivizam stvarno ne bi trebalo da se razvijaju negativne asocijacije, već bi isti trebalo da se podstiče i neguje.
Na koncu, uprkos svim pogrešnostima koje sam imala potrebu da artkulišem, dobro je da u Politici može da se pročita, generalno govoreći, neki različiti stav na razne teme (zašto onda ne i na ovu?). Ali ono što nam itekako nedostaje i radi objektivnosti i radi potpore ljudskim pravima u svakodnevnom životu je e d u k a c i j a i informisanost kao preteča za izgradnju stavova, u čemu i mediji imaju veliku odgovornost. Dobro je ipak da ovakvi
razgovori postoje, u koliko god maloj niši. I želim da verujem da zapravo svi učesnici/e u njima imaju (imamo) kapaciteta za dijalog oslobođen ostrašćenosti, a kome je cilj neki boljitak za društvo i ciljne grupe o kojima se priča, a ne "utuk na utuk" per se.
No comments:
Post a Comment