Čist račun, duga ljubav

Šta se dešava sa ljudima koje ostavimo za sobom? Ili koji nas ostave za sobom? Kako se nastavi život, da li možemo izbrisati prošlost, želimo li? Kako zadržati sećanje a kako ga ne projektovati u sadašnjost? Gde nestaju sva osećanja? Kako se gube u prostoru i vremenu, kuda lutaju ili su samo dobro ušuškana i potisnuta negde izvan domena duše, dok ona ne vrisne "dosta"!?

Gde se pohranjuju svi ti poljupci, sve te brige, svi pokloni i porazi? Kako doći na ravan sa ništavilom a nastaviti da poštujemo ono što je nekad bilo? Šteta je ne sećati se, nemoralno čak. Ali koje je sećanje izuzeto od nostalgije i uzdaha, makar blagog... Kako nešto što je moje danas je već tudje. Imam li prava da ikada nazivam nešto "svojim". 

Jebena ljubav, jebena sujeta, jebena bol.

Možda je emocionalni odnos samo još jedna investicija i očekujemo da nam se isplati sa kamatom. Zato i kažemo - "dužan si mi". I vrati mi sve. Nego, nismo potpisali ugovor. Nije u obavezi. A i laž je da želimo da nam vrati. A istina je da želimo ono za šta plaćamo. Čist račun, duga ljubav.

"Zove se Julija", kaže on. A mene onako baš baš baš briga za to. Samo mi još fali da je personalizujem. Šta će mi ta suvišna informacija? Mogla bi da se zove i Ivana i Tamara i Persa, čak, a ja samo čujem Druga, Bolja, Voljena. 

Najbolje od svega što iako želimo da prošlost ostane u prošlosti, ne prihvatamo da nam je ukalja neka sadašnjost koja je menja. Iako vreme ne staje, kao kad na filmu posle the end-a ničeg više nema (a neka priča se ipak nastavlja, kao što Snežana posle happy end-a možda postaje domaćica koja se dosadjuje, možda dobije neku bolest, možda postoji nastavak!), ipak bi ga zamrzli. Šta je prijateljstvo nakon što smo sa nekim podelili krevet? Bedna substitucija i "s konja na magarca", ako pretpostavimo da smo i u krevetu već bili prijatelji. 

Kako je samo istinita ona jevrejska kletva.... 

Da sve još i zabiberim - uopšte ne mislim da su ljudi po prirodi monogamni.