Čovek je sam sebe sjebao

Iako se čovek rađa u zajednici i prevashodno je socijalno biće, jedna od važnijih stvari za emocionalnu stabilnost je kapacitet da se bude sam. 


Roditelji te naprave, pa odu u nekom momentu. To čak i ceo život potenciraju, kako neće uvek biti tu. Sa braćom i sestrama se deli krevet, soba, igračke, mama i tata, a onda polako svako dobije svoju sobu i svoj život, sekundarnu porodicu. Prijatelji i "prijatelji" su uvek tu negde, ali na kraju dana svako ide svojoj kući, iako ponekad spavaju kod nas. I u biti, tražimo drugo ljudsko biće da sa nama podeli život. Tražimo svoju polovinu, jer bez nje nismo potpuni. Kakva farsa. Šta je sa ljudima koji je nikada ne nađu? Oni su nepotpuni ljudi? Ili nešto s njima nije u redu, ako im niko ne treba, ili nisu zaslužili. Jednom mi je jedna slikarka napisala kako je ljubav božanski dar - to ne doživi svako. Ipak, na kraju dana vrlo je važan taj kapacitet da se bude sam. Jer sami i jesmo i kada nam se čini da smo sa nekim. 
I zato se niko i ne može udržati, a ako se udrži to je kvalitativno potpuno drugačije. A ako je čovek ipak sam, onda je čovek shodno tome i pomalo sebičan. A taj sebičluk je i potpuno logičan - svako će pre pogledati sebe nego drugog, jer svi ti drugi sami su odgovorni za svoje poverenje, za svoje investicije, za svoj život, čak i ako su ga hteli deliti sa vama. Ko im je kriv. 
Stoga su sve međuljudske priče, odnosi, karakteri, moralnosti malo paušalne stvari. Jer ako na kraju dana gledamo sebe i ne možemo raditi protiv sebe ko nas onda može kriviti što radimo protiv njega, kad se to njega zaravo i ne tiče. Drugi su kolaeralna šteta. Nekima ćemo mi to biti, a neki nama. 
Na kraju se spojimo sa nekim d aopet ostavrimo sopstvene sebične ciljeve, da si napravimo decu da nas čuvaju pod starost, da kupimo kola, napravimo porodicu kao što drugi svi rade. 
Čovek je sam a ne može sam.
I čovek je i izmislio reč sebičnost, i reč ljubav, i reč zajedno. Čovek je sam sebe sjebao.


. . . but let there be spaces in your togetherness