Berlin – vanserijska inspiracija

Studijsko putovanje u Berlin – « Dobrodošli u EU », FES

Pre par godina politika me ni najmanje nije zanimala. U godinama pre toga znali smo da je Milošević negativac i da se pred drugaricom čiji je otac SPS-ovac ne pušta ona Čorbina kaseta sa « Baba Julom », « Diktatorom » i « Decu ti neću oprostiti ». Imali smo bedževe « Šetačica protest 96/97 », a kasnije smo lepili pesnice « Otpora » po klupama i sveskama. Čini mi se da mnogima nije bilo jasno kako Vuk Drašković nije postao predsednik, a verujem da su mnogi i saosećali. Ipak, bilo je lako, jer je kao u knjigama za decu postojala crno-bela slika. Jedni su loši, drugi su dobri i izbor je lak. Tada nismo imali pravo glasa, a znali smo za koji tim navijamo. Danas kad ga imamo dvoumimo se treba li ići na utakmicu.

Nakon 5. oktobra osećali smo se kao pobednici. Osećali smo da smo učestvovali u toj pobedi, jer uistinu i jesmo. Iako, daleko od toga da smo znali šta je to politika i daleko od toga da nas je zaista zanimala. Kao i sva deca čeznuli smo da budemo deo grupe i da se borimo za viši cilj. Mnogima se u kasnijim godinama isplatilo to bistvovanje u grupi, ali su mnogi i prestali da žele da se bore za viši cilj.

Sa žaljenjem i sasvim pouzdano može se konstatovati da je današnja omladina u Srbiji mahom apolitična, nezainteresovana i orijentisana ka drugim opcijama.  Politika se percepira uglavnom u negativnom kontekstu i asocijativno povezano sa korupcijom, nepotizmom, “mlaćenjem prazne slame” i dobro plaćenim zanimanjima. Samo 6% mladih u Srbiji sebe vidi kao političke aktivne osobe, dok još 32% poznaju politički život, trude se da budu u toku, ali se ne angažuju lično#. Da li je do brloga komunističkog nasleđa, do previsokih kriterijuma ili objektivne neefikasnosti države, no čini se da politička misao i razumevanje mladih u Srbiji nisu na zavidnom nivou. Možda nikada i nismo imali priliku da živimo u zemlji gde je politika – demokratija i u uslovima gde bi sazrevanje u ovom smislu bilo moguće. No, danas su bar granice ka svetu otvorene – i to ne samo za beg, već za razmenu primera dobre prakse i učenje konstruktivnih načina za kreiranje politika i u krajnjoj liniji jednog kvalitetnijeg života.

Da, do pre par godina nisam želela ni da pišem o politici. A onda, kako obaveze i odgovornosti rastu, kako prelazimo iz faze mladaštva u fazu odraslog, čovek počinje da shvata, ako razmišlja o tome, da je nebrojeno stvari i sitnica u njegovom životu protkano upravo koncima političkih odluka, lidera i orijentacija. I tako je iz jednostavne odgovornosti prema sopstvenom životu, i od globalnog ka lokalnom sa pozicije evroentuzijaste, krenulo moje interesovanje za socijalnu demokratiju, kao opciju čije teorijske koncepte mogu da usaglasim sa ličnim uverenjima. I iskreno verujem da je to jedan od autentičnih puteva kojima čovek treba da krene ako kreće u bilo kakav politički aktivizam ili makar polemiku.

Pre nego da otputujem u Berlin mogla sam da tvrdim da je statistički neznačajan procenat takvih među mladima u Srbiji koji su članovi partijskih podmladaka. Mogla sam da posvedočim o primerima očajničkih pokušaja zaposlenja kroz politički angažman, o licemerju, neznanju i nejednakim šansama. I svakako mogu i danas. Razlika je u tome da mi je ovaj put omogućio da skepsu zamenim nadom, jer su ljudi kojima sam bila okružena, naši budući politički lideri i akteri zaista vredni te nade.

Tako da, u prvom redu, ovaj put je doneo nove ljude u moj život i to bih istakla možda i kao najvažniji aspekt.

Berlin je kao preporođeni grad, grad gde je socijal demokratija dominirala otkako je pala Gvozdena zavesa, kao grad Evrope u malom, svakako sjajan izbor za učenje o vrednostima koje želimo da implementiramo i u našem društvu. Grad u kome nema ulaska u autobus sa hranom i bez karte, grad gde je duvanski dim isteran iz zatvorenih prostorija, a kažu i najbezbedniji grad u Evropi. Grad u kome nije opasno kad vam se crnac obrati, gde se gaji različitost i tradicija, grad dobrog piva i predusretljivih Nemaca. Ako je sve to taj grad, onda mora da je i politika socijal demokratije učestvovala u ovakvom razvoju, kao što i svuda politike diktiraju svet koji nas okružuje.

U ovoj zemlji deca se od malih nogu vaspitavaju i usmeravaju, kao na primer o jednom od najvećih tragedija u istoriji ovog naroda – rasizmu. Deca se odvode u koncentracione logore i uče šta se ne sme ponoviti. Sindikati se bore za buduće besplatno obrazovanje te iste dece i zaštitu prava tih budućih nosioca društva. I tako se stvara razvijeno i civilizovano društvo u kome se pojedinac ima reč u donošenju odluka.

Ova zemlja i nama daje ogromnu pomoć u resursima raznih vrsta. Svakako, ne iz čistog altruizma, već iz interesa i opšteg cilja radi koga se i okupljaju evropske zemlje – mira. Čini se pak da mi sami neretko ne vidimo tu pomoć a ni taj interes koji proizilazi iz potencijala prepoznatog u našoj zemlji kao jednoj od lidera Zapadnog Balkana. Možda zbog toga što nije dovoljno transparentno u šta sve u Srbiji ulaže Nemačka, možda zato što ne verujemo objektivnosti medija i selekciji informacija, možda zato jer nemamo strpljenja ili motivacije za zainteresovanost. A možda i zato, kako je napola u šali a napola u zbilji rekla Fredericke Kahler, Amerika mnogo govori o ono malo para što daje za razliku od Nemačke. No, ko god daje ne daje milostinju već ulog u razvoj regiona i na globalnijem nivou od nacionalističkih opaski. S jedne strane, teško nam je prihvatiti tranzicione promene, a sa druge čini nam se da teku presporo. Naravno, svetu se ne može ugoditi, ali jedno društvo možemo nazvati demokratskim tek ako se pojedinac u njemu oseća sigurno i ako oseća poverenje, ako glasa ZA nekoga a ne za manje zlo, ako o porezu saznaje od države a ne iz američkih filmova, ako sme da učestvuje u protestu za sopstvena prava i slobode bez straha od diskreditovanja ili nasilja, ako sme da kaže i da bude saslušan. Nemačka je sjajan primer sređene zemlje koja se je za tako kratko vreme, nakon užasnog fašističkog virusa, podigla na noge i nanovo zauzela vodeću poziciju u regionu. U tom duhu, na ovom putu sam naučila mnogo o organizovanosti struktura ove zemlje, kao i o načinima na koji ljudi mogu da kažu svoje. Kao što smo u najskorijoj budućnosti mogli da vidimo, u našoj zemlji ljudi ne umeju još uvek da na civilizovan način lobiraju za svoje ideale ili skrenu pažnju na svoje probleme, a za to ćemo ih svakako etiketirati i « jezivo im odgovoriti »#. Mere represije do sada su malo koga prevaspitale, ako je verovati psiholozima i istorijskim činjenicama, tako da je lako zaključiti da tekovine demokratije moraju da uključe i onu staru « bolje sprečiti, nego lečiti », baš kao što Nemci rade sa svojom omladinom nudeći im druge puteve sem anti-semitizma i nacizma. I baš kao što je socijal demokratama u Nemačkoj možda bilo potrebno da posle 11 godina malo budu u opoziciji#, možda je potrebno i ovdašnjim. Mada, ako je verovati profesorki Snežani Đorđević, kad ceo parlament glasa za Ustav na neviđeno, onda linija između opozicije i vlasti i nije tako debela.

Ovo putovanje još jednom je potvrdilo moj evroentuzijazam i stav da, iako Evropa zapravo ima alternativu, EU ipak ima standarde i mehanizme koji su najbolji izbor za Srbiju i njen razvoj. Utoliko i zbog toga što ispunjavanje tih standarda samo može da ubrza promene i napredak koji bi bez neke vrste pritiska sa strane verovatno ipak bio sporiji. U tom kontekstu presrećna sam da je decentralizacija jedan od prioriteta njihovog Ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj kada je reč o Srbiji, te da ova stvar neće moći da ostane na predizbornim poenima G17+ regionalizacije. Na neki način dakle, osećam sigurnost kada je o budućim politikama Srbije reč jer je potpuno izvesno da neće moći da budu kontaminirane isključivo partijskim i ličnim interesima, već uslovljene standardima demokratskih zemalja, ako smo odabrali da aspiriramo ka članstvu u EU.

Ovo putovanje pokazalo mi je kako izgleda izbliza društvo u kome postoji obostrano poštovanje, vladavina prava i koji je standard života ljudi koji žive u ovom duhu. Svakako da nijedno društvo nije idealno, ali ono u kome ima dovoljno prostora za istinsku diskusiju i kontruktivnu kritiku – obećava.

Ovo putovanje potvrdilo mi je da politika treba da me zanima i da je socijal demokratija zaista najhumaniji pristup čoveku i najbliskiji onome što kao ljudi pretendujemo da budemo.

Ovo putovanje učvrstilo je moju želju da naučim nemački jezik i da se bez svake sumnje ponovo vratim u Berliin.

Ovo putovanje pružilo mi je priliku da ubijem bar jednu predrasudu o pripadnicima političkih partija i njihovoj motivaciji.

I ovo putovanje je jednostvno – bilo inspirativno.

Kroz ostvarene kontakte, otvorena vrata i zagolicane mogućnosti, čovek može samo da bude neodgovoran prema sebi i svom izboru da bude društveno aktivan pa da ignoriše ideje, prilike i saznanja stečena na ovom studijskom putovanju.

A politika me nije zanimala do pre par godina. I dan danas ne zanima mnoge moje prijatelje. Ne zanima mnoge mlade ljude. A važno je gde živimo i kako naše pravo glasa, naše pravo izbora i naše pravo na progres kreiraju našu stvarnost. Interesovanje za politiku generalno ne znači i politički aktivizam već pre svega političku svest i razumevanje da bismo bili kadri da kritikujemo, da bismo bili kadri da biramo, da bismo bili odgovorni prema svojim životima. Znači želju da se informišemo, želju da sami doprinesemo tom izvikanom boljitku, želju da prestanemo da budemo pasivni risiveri. Za mene ta politika je socijal demokratija i o njoj pišem – slobodno, kao građanka jedne evropske zemlje koja bi mogla da postane demokratska, koja bi mogla da se preporodi, baš kao ne tako davno Nemačka.