..a ipak je čovek sam kao nosorog

Zamišljam kako nemam prava na svoj život. Tad mi ne bi bilo žao zbog svih stvari i stvarčica zbog kojih mi jeste, sada kada mislim da sam sama gospodar svojih postupaka i odluka. Ne, ne govorim o sudbini... Ne verujem u sudbinu sem kad opravdavam nešto što je krenulo po zlu. Ne može li čovek da bude zadovoljan sam sa sobom, ako je zapravo već prepušten sam sebi u onome što zovu životom? Ne mogu li ljudi pronaći hranu za svoju dušu upravo u sebi samima ili to uvek mora da donosi neko drugi ili nešto drugo? Ne može li se biti ispunjen i malim? Ili mi svi uvek tražimo više ili samo ja?

Šta je lepo?

Tuširati se toplom vodom bezgranično dugo, dugo kao da nikad neće prestati da bude topla. Gaziti suvo, ali ono baš suvo lišće i osluškivati zvuke ispod stopala. Odgledati dobar film koji nema srećan kraj. Voštanim bojicama švrljati po zidu... Jesti čokoladu. Gladiti sopstvenu kožu namazanu bebi uljem. Pevati pred ogledalom fantastične pesme zamišljajući da smo neka poznata ličnost. Mirisati otvorenu bočicu laka za nokte. Spavati. Sanjati ljubav.

Malo je stvari koje su same po sebi prijatne, a da može da ih radi samo jedna osoba.

Slomiti tanjir samo jer nam se to može. Biti promiskuitetan. Voziti daleko brže od propisane brzine. Biti u pravu. Prekrstiti noge ka Šeron Stoun u Niskim strastima. Smejati se slabostima ljudskog tela i mediokritetskim razmišljanjima, sve uz klimanje glavom. Pustiti do maximuma najagresivniju moguću muziku u stanu i misliti o komšijskim izrazima lica. Gledati stare fotografije. Rasformirati bateriju da vidimo šta ima unutra. Bacati petrde sa prozora. Otplivati daleko.

Na kraju se umoriti i potražiti društvo nekog sličnog. Ništa nije tako lepo ili zabavno kad smo sami, kao što je kad smo dvoje. A ipak je čovek sam kao nosorog. Kako izmiriti ove kontradiktornosti?...