Bežim od stvarnosti. Hvatam trenutak tvog toplotnog zračenja. Bilo bi lepo da postojiš. Ti ubico... A šta sam ja? Čujem da letiš krševitim predelima, da siluješ galebice i ribe izbacuješ na suvo. Glasom slavuja, zavodljivošću sirena ti survavaš sa strmoglavih litica. Tvoja bela nit prekida se na korak od mog dlana. Sakupljam gelere da bi pronašla tvoj put, a za tobom ostaje samo miris superiornosti i samovažnosti. A ko sam ja? Ja samo sanjam posmatrajući široke predele peščanih dina gde je tvoje korake obrisao vetar i morska so se nataložila pri naletima besnih talasa, nemoćnim za tvoje telo. Sećam se kako ta ista so ume da peče na način koliko prijatan, toliko i neprijatan, ali taj osećaj je jedinstven jer ja volim da osećam, a to je već nešto. Naši su jezici različiti, kao i naši svetovi, a ja ipak razumem vrištanja u tvojoj glavi.
Kad je mesec pun, tečnost u mom telu ponaša se kao ovo more pred mojim usnulim očima i priča mi kako je to za čim tragam daleko.To veličanstveno vodeno prostranstvo luta od obale do obale, tražeći bele kamičke koje si ostavljao za sobom. Ali, oni poput kameleona menjaju svoju boju, prilagođavajući se okolini i ja ih više ne prepoznajem. A za sve to, ti si kriv! Jer ti se prikazuješ samo kad ti to želiš, uvek ti biraš oružje, naravno ja dižem belu zastavu i iznova krug otpočinje. Moj lični identitet podsmešljivo iskače povremeno iz svoje zasede, dobacujući mi:“traži, traži, traži i nađi me!“
Ali, tek noću, kad i najmanje biće utekne u svoju krhotinu u steni, čujem tvoj šaptaj, tvoj zadihani glas iz prošlosti koji me provocira, koji mi se ugrađuje u svakodnevnicu, koji nagoni na večno lutanje i uzaludnost kružnog kretanja i materijalizuje se u mehur od sapunice ne dozvoljavajući da ga uhvatim i da napustim polje svojih snova. Šapuće... „Devojcice, trčim za tobom....evo, najdalje... šećeru....“
Kad je mesec pun, tečnost u mom telu ponaša se kao ovo more pred mojim usnulim očima i priča mi kako je to za čim tragam daleko.To veličanstveno vodeno prostranstvo luta od obale do obale, tražeći bele kamičke koje si ostavljao za sobom. Ali, oni poput kameleona menjaju svoju boju, prilagođavajući se okolini i ja ih više ne prepoznajem. A za sve to, ti si kriv! Jer ti se prikazuješ samo kad ti to želiš, uvek ti biraš oružje, naravno ja dižem belu zastavu i iznova krug otpočinje. Moj lični identitet podsmešljivo iskače povremeno iz svoje zasede, dobacujući mi:“traži, traži, traži i nađi me!“
Ali, tek noću, kad i najmanje biće utekne u svoju krhotinu u steni, čujem tvoj šaptaj, tvoj zadihani glas iz prošlosti koji me provocira, koji mi se ugrađuje u svakodnevnicu, koji nagoni na večno lutanje i uzaludnost kružnog kretanja i materijalizuje se u mehur od sapunice ne dozvoljavajući da ga uhvatim i da napustim polje svojih snova. Šapuće... „Devojcice, trčim za tobom....evo, najdalje... šećeru....“
No comments:
Post a Comment