Čitalačke navike
Mi čitamo, bre
U XXI veku - digitalnoj eri Fejsbuka, mobilnih telefona, torrenta, zaostavštine lake zabave devedesetih, automobila od preko 2000 kubika (ili pretenzija ka njima) i ostalih tehničkih pomagala izmišljenih upravo radi uštede vremena, ipak se neretko kaže kako se živi brzo, kako se nema vremena. U tom svetlu, od prosečnog mladog čoveka nije čudo da izvrne očima na onu Andrićevu kako ostati ravnodušan prema knjizi znači lakomisleno osiromašiti svoj život, a recitovanje poezije ili ne daj bože pisanje iste najčešće bi takvog nesrećnika povezivalo sa gej aspiracijama.
Nemoguće je oteti se opštem subjektivnom utisku da čitanje u današnje vreme i nije neka popularna aktivnost među omladinom. Postavlja se pitanje da li, ako je ova pretpostavka istinita, uzrok tome treba tražiti u sistemu obrazovanja, domaćem vaspitanju, interferirajućim sadržajima ili finansijskom momentu. Pitanje je čak i da li treba postavljati ovo pitanje tj. da li je i zašto čitanje uopšte od bilo kakve važnosti, u doba kada studenti često čak i ispitnu literaturu zamenjuju skriptama idući linijom manjeg otpora.
Mi (ne) čitamo?
« Čini mi se da je to jedna potpuno paradoksalna situacija. Na osnovu podataka koje plasiraju raznorazne agencije za istraživanje javnog mnjenja, čovek stiče utisak da u ovoj državi 99% mladih samo igraju igrice i izlaze u kafiće, ne uzimajući u ruke ni školske knjige, dok sa druge strane broj prodatih knjiga za mlade dostize neverovatne cifre, da slobodno možemo reći da u istoriji književnosti nikad nije bilo više mladih ljubitelja književnosti nego danas », obrazlaže svoj stav za VOX Karlo Astrahan, pisac i osnivač umetničke grupe KLUB 9.
Rezultati online ankete koju je sproveo naš časopis na uzorku od 363 ispitanika, pokazuju donekle kontradiktorne stavove. Tek 7% ne slaže se sa tvrdnjom da mladi danas sve manje čitaju. Istovremeno samo 1% učesnika ankete izjavljuje da nikada ne čita knjige koje ne spadaju u ispitnu literaturu tj. 90% njih redovno ili ponekad čitaju i nešto van predodređenog stručnog opusa, a to je u najvećem broju slučajeva beletristika (47%), klasika (40%) i popularna psihologija (39%). Najslabije se kotiraju istorija i mitologija, kao i biografije i memoari. Dakle, dobar deo ispitanika mogli bi identifikovati kao „čitaoce“ koji imaju generalno percepciju da ipak mladi čitaju malo.
Zanimljivo je pomenuti i komentar ispitanice, koja kao profesor književnosti i neko ko radi u knjižari, zaključuje da se knjige prodaju više nego sto se misli: “Prosečna cena knjige je 7-8 evra, što je za standard mlade osobe koja zivi u Srbiji mnogo, da bi se često kupovale knjige. Ipak prodaja popularnih naslova je značajna“.
Sudeći po onome što se najviše prodaje kod nas (a i u svetu) poput bestselera Dena Brauna, Hoseinija, zabranjivanog « Dragulja Medine », a ne treba izostaviti ni « Grabljivicu » (štampano u preko 100. 000 primeraka), može se reći da ljudi zaista najviše čitaju beletristiku i naslove uz koje se vezuju kontroverze, a može se i još jednom zaključiti koliko je neprocenjiv uticaj medija u kreiranju čitalačke (a i druge) publike.
Razvijati naviku
Interesantno viđenje uzročnosti nečitanja daje učesnica ankete Bojana Š: „Ranije su se ljudi zabavljali gledajući pozorišne predstave, čitajući knjige, išli su u cirkus itd. Kada se pojavio radio ljudi su slušali muziku kod kuće, kada se pojavio TV ljudi su gledali pokretne slike iz kuće, onda se pojavio kompjuter itd… Ljudi traže zabavu, a direktnije je mogu dobiti uz nove vidove komunikacije”.
Međutim, kao i za mnoga druga interesovanja, stavove, pa i ličnost u celini, odgovornost se umnogome pripisuje u prvom redu vaspitanju i porodici, glasnije nego društvenom poretku i tehnološkom razvoju. Tako i učesnici naše ankete u najvećem procentu smatraju da je uzrok nečitanja upravo nerazvijena navika u porodici. Pored toga, kao glavni razlog navodi se i nedostatak vremena.
U prilog razvijanju navike neizostavno je otvoriti pitanje primerenosti današnjih lektira za decu i mlade, koje na tom putu mogu imati veliki uticaj na stavranje afiniteta ili averzije prema pisanoj reči. Kako za VOX navodi višestruko prevođena pesnikinja Svetlana Biorac Matić, obavezno štivo treba prilagoditi novim generacijama i u program lektire uvesti nove, savremene autore. « Ali, zarad toga ne sme se nepromišljeno i preko kolena odreći i pisaca starije generacije – dokazanih i potvrđenih velikana književnosti », smatra ona. Po njenom mišljenju mladima treba ponuditi ono što je primereno iprimamljivo njihovom uzrastu, a svakako ne nametanjem i prisilom: « Treba ih navoditi da shvate da druženje sa knjigom nije gubljenje vremena, već da se i na taj način još kako može spoznati život ».
Knjiga nas menja
Da se «na taj način može spoznati život» odvajkada su tvrdili još i grčki filozofi (kao i stari Egipćani i narodi Indije), a u praksu su to uveli psihoterapeuti. Još je poznati američki psihoanalitičar Bruno Betelhajm tvrdio da se iz bajki može naučiti mnogo o čovekovim unutrašnjim problemima i ispravnim rešenjima teškoća; on je preporučivao da roditelji deci čitaju i pričaju bajke u cilju podsticanja mašte, razvijanja saznajnih sposobnosti i razjašnjavanja osećanja. Logično bi onda bilo paralelno s tim zaključiti i da književnost u celini, pored očiglednih blagodati razonode, može imati značajan uticaj na čoveka. Ako hoćemo da potkrepimo ovu činjenicu, dovoljno je da se osvrnemo na istorijske događaje koji taj uticaj potvrđuju kao i na Biblijske tekstove koji su pored značajnog uticaja na formiranje vrednosnog sistema i radikalnog preobražaja velikog broja ljudi, odigrali su i presudnu ulogu u formiranju estetike, poetike i čitavog pogleda na umetnost kod Srpskog naroda a na kojima su se srpski književnici srednjeg veka učili književnom izrazu i stilu.[1]
Biblioterapija kao upotreba proznih ili poetskih tekstova danas se koristi u razvojne i kliničke svrhe.
Brojna istraživanja dovela su do zaključaka da čitanje može da utiče na norme i vrednosti, moralno suđenje, altruizam, razumevanje tuđih emocija i poboljšanje slike o sebi, kao i na ksenofobiju, politička uverenja, polne uloge, anksioznost.
Kada se aktivnost čitanja sagleda u tom svetlu i sa svom moći koju sa sobom nosi da utiče na čoveka i njegovo ponašanje, nije loše zapitati se da li i šta čitamo i kako nas to oblikuje i šta govori o nama.
[1] ISTORIJA SRPSKOG NARODA, tom prvi, Beograd, 1981. godine
(Objavljeno: oktobar 2010. u Vox casopisu za studente)
No comments:
Post a Comment