Reci ne nasilju

Agresija i mladi

RECI NE NASILJU

Često ne prođe dan, a da u naslovima ili u vestima ne čujemo za neki novi čin nasilja, prebijanje, ili verbalni napad. Svedoci smo široke “lepeze” nasilja - od primera koji daju poslanici u skupštini, medijski najeksploatisanijeg slučaja Brisa Tatona, do pojave tuča i maltretiranja, čak, i među osnovcima,. Nad našim društvom se obavija pozamašan oblak netrpeljivosti i neartikulisane agresivnosti. U svakodnevnom životu, tako, mnogi ne znaju na koji način da odgovore na agresiju, koja ne mora biti uvek fizičko nasilje, već je često suptilna i pasivna. Nažalost, odgovor često bude „oko za oko, zub za zub“.

Da li se rađamo agresivni

Osvrnemo li se na pretpostavke o začecima ljudskog razvoja, ishrana, preživljavanje, borba za opstanak i selekcija u biološkoj reprodukciji, pa i seksualni nagon govorili bi u korist tome da je agresija možda i urođena ljudima. Nebrojeni međunarodni, građanski, ideološki, verski ratovi i konflikti među ljudima tokom evolucije pokazuju da ni njima agresija nije strana. U cilju lečenja socijalno neprihvatljive hiperaktivnosti i agresije, godinama je izvođeno odstranjivanje zadnjeg dela hipotalamusa. Tu je naravno i opšte poznata korelacija između agresivnosti i postojanja hormona testosterona (čime se često i obrazlaže da je agresija bliža muškarcima). Međutim, u odnosu na životinje i njihovu „urođenu“ agresiju, koja služi svrsi poput balansa u lancu ishrane i slično, ljudsko agresivno ponašanje ne može se izuzeti od socijalnog i psihološkog konteksta, ili čak razmatranja agesivnosti kao socijalnog derivata.

Uticaj društva i porodice

Iako je poznata činjenica da je agresija, upravo, znak nemoći i nepostojanja argumentacije, čini se da je mnogi mladi doživljavaju kao odraz moći i superiornosti. Postavlja se pitanje da li je ovo shvatanje zaostavština razvojne faze u devedesetim godinama, kada su omladini uzori bili žestoki momci, ratni huškači i kada je generalno način života nametao agresivno ponašanje, kao način prevladavanja frustracija i preživljavanja. „Oružje ste mogli da kupite gotovo svugde, nasilni likovi su postali uzori, kao i njihovo ponašanje“, objašnjava za Vox transakcioni analitičar i psihijatar dr Aleksandra Bubera. Ipak, iako je društvena klima umnogome uticala na regradaciju sistema vrednosti, smatra ona, nasilje se ne može opravdavati tom činjenicom. A ne može se opravdavati ni samo uticajem porodice i vaspitanjem, iako je ono nesumnjivo od krucijalne važnosti. „Zanemarena, zlostavljana i razmažena deca neretko se uklapaju  u društvo na neadaptivne načine i agresija može biti jedan od njih“, takođe, kaže Bubera. Ona ističe da je odgovornost i na porodici, a zatim na svim medijima, i strukturama društva, koje treba da nasilje kategorišu kao nedopustivo, neprihvatljivo i da predlažu druge, konstruktivne modele (a to znači i kroz lični primer) rešavanja problema – jer kao što nasilje rađa nasilje, tako se i ljubav, poštovanje i razumevanje multipliciraju.

Međutim, najveća ogovornost je upravo na pojedincu, kome je svojstveno da nekog drugog okrivi, bilo to društvo, roditelji ili okolnosti, umesto da u sebi potraži “gde škripi”, ako uopšte i osluškuje. A osluškivanje je često teže od konformisanja sa grupom i identifikacije sa uzorima kod kojih to „sasvim lepo prolazi“.

Devojčice plaču, dečaci se tuku

Studentkinja Fakulteta političkih nauka u Beogradu ovako opisuje za VOX svoj doživljaj agresije među studentima: “Smatram da su studentkinje agresivnije od studenata; mi devojke smo jako sujetne, takmičarski nastrojene, pa nije isključeno da drskost, cinizam, pogledi ispod oka i "sitna preskakanja" dovedu do agresije. Naravno govorim o verbalnoj agresiji, a što se tiče fizičkog nasilja i te eksplicitne agresije, smatram da studentska populacija nije sklona tome; svi su fokusirani na sopstveni uspeh, snaga se odmerava u amfiteatrima i u diskusijama na vežbama, takođe i u klubovima, na ulici, ko je bolje obučen, ko ima lepši automobil... Tako da iz mog ugla sve prisutno je nadmetanje koje kad - tad prelazi u verbalnu agresiju. Fizičko nasilje je svojstvenije srednjoškolcima”.

Bubera interpretira ovu izjavu time da su muškarci i žene vaspitavani od početka drugačije, pogotovo na temu agresivnosti. Tako su ženskoj deci od početka zabranjivana "muška" i "agresivna" osećanja i ponašanja, a dečacima "ženska" i "slaba". „Zato će devojčice češće plakati, a manje se tući, vikati i zahtevati, a dečaci će i kada su tužni ili kada imaju simpatije biti skloni fizičkoj agresiji, ili barem začikavanju. Kada porastemo, u procesu socijalizacije se ova ponašanja malo "šlifuju", ali su i dalje primetne razlike, objašnjava ona.

Anketa koju smo sproveli pokazuje, pak, uvreženost shvatanja da je agresija svojstvenija muškom polu.????????? Prema Buberenim rečima, i muškarci i žene će, ukoliko su socijalizovani, agresiju u većini slučajeva izražavati verbalno, s tim da će i u tome muškarci češće biti otvoreno agresivni, a žene pasivno - agresivne. Što se tiče momaka i devojaka ukoliko su ambiciozni i jedni i drugi će biti takmičarski nastrojeni, samo su načini takmičenja i odmeravanja malo drugačiji kod muškaraca i žena u sopstvenim, ili između ove dve "subgrupe". To ima veze i sa sistemom vrednosti, koji je još često različit u nekom stepenu kod devojaka i mladića, pa će jedne stvari i vrednosti biti važniji mladićima, a druge devojkama od čega potiču razlike u oblastima u kojima se "takmiče".

Bolje sprečiti nego lečiti

S druge strane, učenjem iz iskustva mladi ljudi su mogli da dobiju poruku da se agresivnim pristupom dolazi do cilja, a često izgleda da ta poruka nosi i nezanemarljivu dozu istine. Studentski protesti karakteristični za devedesete i danas su jedan od načina za izražavanje nezadovoljstva i borbe za prava studenata. Nažalost, takve inicijative nisu pošteđene nasilja, pa makar i u verbalnom smislu. Najskoriji primer ovog tipa može se videti na snimku u okviru inicijative “Odbrani filozofski”, gde  je student (ili posetilac fakulteta) spreman da stolicom “brani” svoja uverenja i/ili poziciju. I da li je on kriv? Da li zaista nema drugog načina za komunikaciju? Da li će snositi odgovornost? Bubera smatra da represija nikada nije iskorenila nasilje, ali je potrebno da postoje represivne mere, koje bi, poželjno, trebalo da budu i korektivne, što je teško ostvarivo, ali nije nemoguće.

Ipak, ovakvi slučajevi svedoče da i tranziciono društvo danas ne pruža dovoljno instrumenata mladima da izraze javno svoje mišljenje i ostvare svoja prava, kao ni implementaciju represivnih mera, i u tom smislu nije dovoljno bolje od onog od pre dve dekade. “Niko ništa neće da prijavi, jer se nadležni po prijavi ponašaju kao da je onaj ko prijavljuje nešto skrivio i ne reaguju nikako i onda nasilje cveta”, prokomentarisao je jedan od ispitanika naše ankete. Da ova tvrdnja nije neosnovana svedoči i iskustvo studentkinje, koja je potvrdila za VOX da su na njenu prijavu o fizičkom maltretiranju pripadnici policije odreagovali ignorisanjem i pitanjem: “A da li si ti prijavljena u ovom stanu?”. Izgleda da kada čovek jednom uvidi da ga sistem neće zaštiti i sa druge strane, kada se onima koji treba da budu primer dopušta bahatost i nasilje, ostaje malo mesta za dijalog, toleranciju, konstruktivna rešenja i rad na ovoj nepoželjnoj društvenoj pojavi. Stoga je možda bolje preventivno uticati, nego se oslanjati na saniranje posledica, koje čak iako se realizuje ne donosi često dovoljnu satisfakciju.

Agresor je retko srećna (i samopouzdana) osoba

Istraživanje Psihološkog savetovališta Univerziteta u Nišu pokazuje da studenti Niškog univerziteta imaju povišen nivo tendencije ka agresivnosti u odnosu na normu. Postoji statistički značajna negativna korelacija između podložnosti stresu i nivoa izraženosti agresivnosti, tj. studenti koji su u većem stepenu podložni stresu imaju i niži  nivo izraženositi agresivnosti. U neku ruku ovakvi podaci sugerišu da ispoljavanje agresivnosti smanjuje stres. (Kako to ispoljavanje, ako već ono što je iza frustracije koja ga pokreće ne rešavamo, nije uvek povoljno i za druge oko nas, verovatno bi se trebalo usmeriti na adaptivne načine poput sporta.) Uostalom ispoljavanje agresivnosti na eksplicitne načine i samoj osobi donosi samo motorno olakšanje, uz implikaciju da agresija obično rađa dalju agresiju.

Međutim, kako ljudi često i nisu svesni svog agresivnog nastupa može im se verbalno skrenuti pažnja na to, ili se razgovor može odložiti na trenutak “kada smo svi smireniji”. Takođe, u ovakvim situacijama ne preporučuje se konfrontacija sa agresorom nasamo, ili razvoj debate za koju postoji svest da može da eskalira u neželjenom pravcu. Bavljenje agresijom zahteva strpljenje, uvid i razumevanje, kada nam je stalo do nekog odnosa. I agresivno ponašanje nije ireverzibilno i agresor je retko srećna i samopouzdana osoba, već koristi agresiju kao način prevladavanja sopstvene nesigurnosti. Međutim, kada se ne radi o nekom ličnom odnosu, ili pasivnoj agresiji i kada je teško izaći iz situacije u kojoj se osećamo ugroženo, mnogo je teže pratiti preporuke posebno imajući na umu nepoverenje u efektivnost društvenog sistema. Ipak, u situaciji fizičkog nasilja i dalje je najbolje pozvati policiju, ne izigravati heroja i ne “potpirivati vatru”.

A što se tiče uzroka i promene društvene klime po ovom pitanju, sigurno je da bi jedno bezbednije i uređenije društvo, sa izvesnijm “sutra”, u kome se promovišu zdraviji obrasci ponašanja, bilo pogodno tle za smanjenje ove pojave u kome “junaci” filma “Rane” više neće biti uzori već samo obrisi jednog prošlog vremena. “Mladima nasilje treba da se predstavi kao ponašanje svojstveno nezrelima, nesposobnima da se drugačije iskažu. Treba da shvate da je "in", upravo, odupreti se pozivu za takve aktivnosti, jer to pokazuje karakter, čvrstinu, sposobnost da se razmišlja svojom glavom. Onda je verovatnije da većina mladih neće biti zainteresovana da pridruži agresivnima, niti da ih podržava, pa će oni, tako, opstati samo u neizbežnom statističkom procentu, koji postoji kao očekivan u svakom društvu”, zaključuje Bubera. 


(Objavljeno: oktobar 2010. u Vox casopisu za studente)