Među opštom populacijom, bez obzira na godine, a često i nivo obrazovanja ili neke druge varijable, nije ništa neobično čuti:
- „Psiholog aha, znači sad ćeš da me psihoanaliziraš“ ili
- „Studiraš psihologiju.... znači ti ćeš da budeš psihijatar“ (hit).
Kako jedna definicija na Vukajliji opisuje psihologa: “Za laike ima sinonimno značenje sa astrolog, tarot, vidovljak, ganka sa pasuljem, ali odeveno u otmenijem ruhu. Čovek koji na osnovu tvog razgledanja izloga i načina trešenja pepela cigarete može da sazna kako razmišljaš”.
Primeri su bezbrojni, a nisu strani ni za one koji se obučavaju u ovoj profesiji. Kojoj?
Ljudi na različite načine percipiraju profesiju psihologa, u zavisnosti od svog iskustva – ličnog ili posrednog (filmovi, mediji, beletristika, glasine..), ali i zahvaljujući fleksibilnosti same nauke koja se vezuje uz različite primene. Ovde će biti samo razmotrene lingvističke dileme koje su čest izvor zabluda.
Iako psihologija, psihoterapija, psihijatrija, psihoanaliza imaju isti prefiks (psiho) daleko od toga da su u pitanju sinonimi, kako ih nemali broj ljudi koristi. Iz ugla psihologije veza je sledeća:
Psiholog (koji je završio/la Filozofski fakultet, za druge ne mogu da tvrdim) slušao je neki predmet(e) koji imaju veze sa psihoterapijom (i savetovanjem). Međutim, to ga ne čini psihoterapeutom. Za bavljenje psihoterapijom bilo bi neophodno da se obuči u određenom modalitetu. Po svojoj prilici, i kako kod nas zakonski ova problematika nije uređena, ni sami psiholozi često nisu najupućeniji u puteve koji vode do toga. S druge strane, psihoterapeut može postati i neko i ko nije psiholog, što će zavisiti od zemlje u kojoj živi i propusnosti samog modaliteta ili škole koje ga interpretira. U vezi sa tim psihoterapeut može biti i psihoanalitički orijentisan, odnosno može se baviti psihoanalitičkom psihoterapijom (koja sama po sebi može dalje da se podeli na podmodalitete). Iako smo na neki način kontaminirani reputacijom psihoanalize (pa zato često uz psihoterapiju zamišljamo kauč, što za nju nije preduslov), kao začetnice progresivnog razvoja istraživanja psihe, drugi modaliteti (kojih ima na stotine)su itekako raširili krila (KBT, REBT, TA, geštalt, psihodrama..).
Kada je reč o odnosu psihologije i psihijatrije, u praktičnom smislu može se reći da su psiholozi takođe slušali neke predmete koji im daju neka znanja iz ove oblasti (ka na primer, psihopatologija). S druge strane, i kao što na osnovu zanimanja kojima psiholog može da se bavi znamo, u opus psihologije ulazi i mnoštvo toga što psihijatriju mimoilazi. Verovatno opštepoznato je takođe da psihijatrija podrazumeva dodatno obrazovanje nakon studija medicine. Takođe, psihijatar može biti i psihoterapeut i to je čest slučaj. Često se kao glavna razlika navodi činjenica da psihijatar može da prepisuje lekove, a psiholog ne. To u svakom slučaju ne znači da „psihijatri rade sa ludacima, a psiholozi sa normalnima“. U praksi, vrlo često će ovi ljudi sarađivati ili raditi u timovima u zavisnosti od radnog setinga i/ili ličnih preferencija u izboru klijenata, ukoliko rade privatno.
Na koncu, neko bi mogao da primeti da u suštini možda i nije bitno šta je neko dok god uspešno pruža pomoć. Odnosno, kako je transakcioni analitičar Tony White jednom prilikom to formulisao: „Postoji nekoliko terapeuta sa veoma visokim kvalifikacijama na koje ne bih uputio ni svog psa, koliko su loši. Da se borim sa depresijom i čujem da postoji neko ko mi može pomoći, ne bi me interesovalo da li je kvalifikovan ili ne, samo bih želeo da se osećam bolje. Verujem da bi većina ljudi slično postupila.”
(c) Primenjena Psihologija
Photo: (c) samurairacer.blogspot.com
No comments:
Post a Comment