Bukovski ili da li patnja uslovljava umetnost

Na današnji dan rođen je Čarls Bukovski. Misiliti o tome u širem luku otkačinje pitanje da li su patnja, ludila, devijacije, ružna iskustva, detinjstvo koje nije detinjstvo i zloupotreba supstanci zaista pogon za umetnost koja će ostaviti traga...


Čovek koga često karakterišu kao šovinistu ostavio je iza sebe ipak pregršt dela koja se itekako čitaju, citiraju, a sa kojima se ljudi i identifikuju. Divne, emotivne pesme u kojima je jezikom običnog čoveka izražen duh dilema koje tinjaju u mnogima. A ipak, taj isti čovek imao je nesvakidašnje detnjstvo, ne baš adekvatno roditeljstvo, život prožet alkoholnim isparenjima, lutanjima, onim što nazivaju često u našeim krajevima možda i "boemskim životom" kad bismo povlačili neku paralelu. Da li je on bio srećan čovek? Čime je uslovljena umetnost koju je ostavio iza sebe? Da li bi je bilo da nije bilo sveg tog što je činilo njegov život?



Ovo pitanje može se na isti način postaviti i u slučaju Ejmi Vajnhaus. Štaviše, koliko god su ljudi voleli muziku ove pevačice, uoči njene smrti bilo je nemalo komentara koji odražavaju da se takva smrt i mogla očekivati usled jednog takvog stila života. Kao da se od umetnika i očekuje da žive netradicionalno i da eventualno i skončaju nesrećno. A opet, bez tog istog života koji je ona i opevala, da li bi bilo te slave, umetnosti, te emocije koja se možda ne može odglumiti ako se proživi na sopstvenoj koži?

Setimo se onda Van Goga. U okvirima shvatanja "običnog" čoveka, u to vreme, a i sada pogotovo, živeti na tuđi račun (kao što je on živeo o trošku brata koji ga je voleo i u njega verovao) nije baš neka poželjna karakteristika. O njemu se pretpostavlja i da je bolovao od epilepsije. A ono po čemu ga brojni laici možda i jedino znaju svakako je čin odsecanja sopstvenog uha. Život ispunjen neodobravanjem, neprepoznavanjem, bolešću, lutanjima... Da li bi bilo onih divnih slika da svega toga nije bilo i da je on živeo uobičajenim životom?

Ono što je sigurno je da je umetnost svakako u ogromnom broju slučajeva uslovljena ličnim iskustvima, emocijama ili celim životom stvaraoca. Zašto je patnja ta koja uvek više fascinira iz koje po mnogim autorima izranja mudrost, umetnost ili nešto što će večno opstati? Da li je ona pravilo ili omaž izuzecima koji veličinom svog dela čine da je tako tumačimo?

U tom kontekstu, ako je zadatak psihologije i psihoterapije da se ljudi osećaju bolje, srećnije, da ispune svoje potencijale - da li bi onda bila kontraproduktivna za gore pomenute i mnoge druge? Možda je Vladimir Stanojević pogodio u metu onim naslovom "Tragedija genija".

Zver

Moja zver dolazi popodne
Grize moju utrobu
Grebe moju glavu
Reži
Pljuje deo meneMoja zver dolazi popodne
Dok se drugi ljudi slikaju
Dok su drugi ljudi na izletu
Moja zver dolazi popodne
Preko prljavog kuhinjskog poda
I ceri mi seDok drugi ljudi rade svoje poslove
Što zaustavlja njihove misli
Moja mi zver dopušta da mislim
O njoj,
O grobljima i demenciji i strahu
I bajatom cveću i raspadanju
I smradu jalovog groma.Moja me zver ne ostavlja na miru
Ona mi dolazi popodne
I grize i grebe
A ja joj kažem
Dok se previjam, držeći se za utrobu:
Isuse, kako da te ikad objasnim
Njima? Onimisle da sam kukavica
Ali oni su kukavice, jer odbijaju da
Osete, njihova hrabrost je hrabrost
Puževa.Moju zver ne zanima moja nesrećna
Teorija – ona kida, žvaće, pljuje
Još jedan deo
Mene.Izlazim napolje, a ona me prati
Niz ulicu.
Prolazimo kraj dražesnih nasmejanih
Učenica
Kraj pekarskih kola
I sunce se otvara i zatvara kao ostriga
Gutajući na trenutak moju zver
Dok prelazim na zeleno svetlo
Pretvarajući se da sam pobegao,
Pretvarajući se da mi treba hleb
Ili novine,
Pretvarajući se da je zver zauvek nestala
I da su iskidani delovi mene
Još tu
Pod plavom košuljom i zelenim pantalonama
Dok sva lica postaju zidovi
I svi zidovi postaju nemogući.

What matters most is how well you walk through the fire (1999)

(c) Primenjena Psihologija