Ljudi neretko izveštavaju o raznim situacijama u kojima im je neprijatno, stide se, osećaju „neku vrstu straha“ ili ih izbegavaju da bi izbegli neprijatna osećanja.
Jedna žena mi je nedavno opisala svoj običaj da na rođendane, proslave i okupljanja dolazi ranije ili na vreme, jer ako bude kasnila svi će već sedeti, pričati, obratiti pažnju na nju kad uđe i stoga je sigurnije da dođe ranije i uspostavi neku sigurnost. Mnogo je primera i onih kojima je neprijatno da nepoznate ljude na ulici pitaju za pravac ili za vreme – „ne znam, nekako mi je glupo“ – mogu reći. Tu su naravno i razne prilike u kojima treba govoriti pred većim brojem ljudi, poput ispita i slično. I naravno, situacije u kojima treba prići suprotnom polu ili razgovarati. Sve te naizgled uobičajene situacije nekim ljudima padaju jako teško i oni savladani nabujalom anksioznošću odustaju od njih, što se odražava na razne segmente života negativno, hendikipirajući ih da vode kvalitetan život.
Iza svakog oblika anksioznosti kriju se iracionalna uverenja i strah od gubitka kontrole. Ona su vezana za precenjivanje teškoće i istovremeno podcenjivanje sposobnosti. Usled toga događaj, koji po svojoj prirodi i može biti objektivno težak za većinu ljudi, se katastrofizira, čime je rešavanje problema onemogućeno. Kod anksioznosti ipak postoji težnja da se izbegavaju situacije i stvari koje realno najčešće nisu opasne ili su sposobnosti za izlaženje na kraj minimizirane nerealno. Konsekventno osoba gubi samopouzdanje, a u konkretnom slučaju socijalne anskioznosti ne uspeva da ostvari preko potrebne socijalne veze.
U vezi sa poljuljanim samopuzdanjem i nesigurnošću koja je ovde prisutna, može se reći da ovakva osoba nema čvrstu i sigurnu sliku sebe kao vredne osobe koja je OK, baš kao i drugi. I pored rada na iracionalnim uverenjima, ovo je drugi segment čije jačanje može biti od pomoći ovim ljudima.
Osoba koja u osnovi zna da je OK može takođe osećati t r e m u, ali razlika je u u tome da nju trema i zabrinutost ne blokiraju da ipak uđe u određene situacije i radi određene stvari. Pa šta ako mi pukne čarapa ili se zacrvenim ili mi zadrhti glas? Pa šta ako me neko i odbije ili mu se ne dopadnem? Da li to umanuje moju vrednost kao osobe? Šta ako se spotaknem? Ako mi zakrče creva? Ako svi gledaju u mene? Da li to znači da nešto sa mnom nije u redu? Osoba koja zna da je suštinski OK zna da se takve stvari dešavaju i to ne obavezno, ulazi u koštac sa svojim strahovima i uči iz događaja. Naravno, lako je govoriti o tome, dok u realnosti osobama sa socijalnom anksioznošću ili fobijom treba više truda, upornosti i volje.
Smatra se, sa druge strane da ovaj poremećaj nije uvek uslovljen samo sredinom već i nasleđem. Smatra se recimo da su ove osobe dodatno osetljive na efekte serotonina, da je njihova amigdala pojačano aktivna ili da je u pitanju genetika. Opet, može se raditi i o traumatičnom iskustvu koje osobu uslovljava da se sličnih situacija boji, evocirajući to negativno iskustvo. Pored toga, ovakvo ponašanje i način reagovanja može se naučiti i u porodici.
Zanimljivo je da je socijalna anksioznost verovatnija kod ženskog pola, nego muškog, što nas opet može vratiti na uzročnike koji imaju veze sa kulturom, vaspitanjem i porukama koje se usmeravaju ka dečacima o snazi, istupanju, agresivnosti.
Socijalna anksioznost, iako može ostati i relativno lokalizovana, može se lako uvezati i sa zloupotrebom alkohola i droga kao mehanizmom prevladavanja ili sa druge strane sa simptomima depresije, paničnim napadima itd.
U radu sa ovom problematikom mogu se korisititi medikamenti ali je psihoterapijski rad od ključne važnosti. Tom prilikom, kao recimo u KBT-u, radi se na shvatanju veze između misli, osećanja i ponašanja, te podizanju svesnosti o tome da naše misli – a ne drugi ljudi ili situacije – određuju i kako ćemo se osećati i ponašati. Pored toga može se koristiti i tehnika preplavljivanja, kao i kod mnogih fobija, vizuelno ili in vivo. Učenje tehnika relaksacije i disanja takođe može biti od pomoći u tretmanu. No ipak od suštinske važnosti bio bi prevashodno rad na doživljaju sebe i interpretacija koje odatle slede.
Socijalna anksioznost je vrlo česta, ali je treba mešati sa anksioznošću koju svi ljudi ponekad osećaju i trpe, kao deo života. S druge strane socijalna anksioznost može umnogome ugrožavati svakodnevni život i stoga je preporučljivo raditi na ovom problemu, umesto izbegavanja i negiranja njegovog postojanja, jer promena je moguća a ključ je u vama.
(c) Primenjena Psihologija
No comments:
Post a Comment